Доцент др Дејан Антић са нишког Филозофског факултета одржао је синоћ предавање које је било посвећено идеји српске државности. Др Антић је, поред осталог, говорио и о стварању устаничке Србије и постављању темеља за изградњу српске државе у 19. веку.
̶ Идеја о српској државности датира још из периода раног средњег века. То није идеја која је настала у 19. веку, али је ово предавање управо конципирано тако да се бавимо периодом обнове идеје српске државности. И оно се базира управо на најважнијим кључним тачкама периода обнове српске државности од српске револуције 1804. године преко Другог српског устанка. Затим Начертанија Илије Гарашанина која је обликовала ту идеју српске државности преко Велике источне кризе и српско-турских ратова све до Балканских ратова и Букурешког мировног уговора којим су дефинисани обриси српске државе и дефинисане границе српске државе пре Великог рата ̶ рекао је на почетку разговора за наш портал др Антић.
Докле се стигло са том идејом?
̶ Ми имамо проблем што је 1914. године дошло до дисконтинуитета у реализацији идеје српске државности, што је српски национални концепт замењен југословенским концептом и што се мислило да ће тим концептом и његовом реализацијом српско национално питање бити решено. А у ствари, у пракси се показало да не само да није решено, већ су настали многобројни проблеми. Иако своје корене вуку из прошлости, ти проблеми су видљиви и уочљиви и дан-данас. Видите ситуацију на Косову и Метохији, такође у Босни и Херцеговини где се нарушава Дејтонски мировни поредак и да се отима пољопривредно земљиште Републици Српској. Дакле, све су то последице једног погрешно прихваћеног југословенског концепта који у том тренутку није деловао као нека опасна ствар и деловао је безазлено, а у ствари показало се да није нимало безазлен и да нам се све то сада обија о главу ̶ казао је наш саговорник.
Предавање доц. др Дејана Антића организовао је Филозофски факултет у Нишу у сарадњи са овдашњим Центром за културу и уметност. После Алексинца предавања ће бити одржана и у Прокупљу и Пироту. Тиме ће бити окончана серија предавања којом је обухваћено двадесетак градова југоисточне Србије.
Зашто је трећи Хатишериф значајан за Алексинчане?
̶ Српски народ је у више наврата тражио неку врсту аутономије у оквиру Османског царства. Први пут је то учињено Ичковим миром 1806. године, а касније је на томе радио и Милош Обреновић. Тек са потписивањем Једренског мировног уговора из 1829. године, Турци су се обавезали да ће дати аутономију. Првим Хатишерифом су обећали, другим Хатишерифом су дали аутономију, али нису дали оне крајеве који су били ослобођени у време Карађорђевог устанка, а који су након пада Карађорђеве Србије ушли у састав Османског царства, већ се то догодило са трећим Хатишерифом из 1833. године. Трећим Хатишерифом ових шест нахија враћено је у састав Кнежевине Србије и тада је и Алексинац између осталог ушао у састав српске државе. Алексинац је имао ту улогу пограничног града и дипломатија и политика па и економија, све се некако преливало преко Алексинца и даље ка Турској. Нарочито је страдао у време Првог српског- турског рата 1876. године и када су вођене важне битке у околини Алексинца. Али, са потписивањем Берлинског уговора, када је Србија добила независност и када је територија краљевине Србије проширена за четири округа на југу, мислим на Топлички, Нишки, Пиротски, Врањски, Алексинац више није био погранични крај и онда је град могао да живи нормално и безбедно.