Istorija Aleksinac se ne može zamisliti bez kneza Miloša Obrenovića. Za vreme njegove vladavine 1833. godine Aleksinac i okolina su pripojeni Kneževini Srbiji, i tako je ovo područje postalo pogranično.
Očito da je tada srpski knez Miloš Obrenović shvatio strateški značaj Aleksinca i postoje zapisi u kojima stoji da je on navodno izjavio: „Ja sam nauman, ako Bog da da u Srbiji napravim dve kapije – jednu u Beogradu prema ćesarskoj (Austriji), a drugu u Aleksincu prema Turskoj.”
Ovu južnu kapiju je, po kneževom nalogu, osmislio austrijski arhitekta Franc Janke. U strukturi centra grada čitljiv je srednjoevropski urbanistički rukopis, mada nekim sadašnjim tipskim uređenjem centri svih malih varošica počinju da liče jedan na drugi, što ne ide na čast današnjim arhitektama, a još više finansijerima i projektantima koji su za te poslove koristili javni novac. Bilo bi interesantno šta bi im danas Miloš kazao.
Ali zato još jedno delo nastalo u Miloševo doba i dalje je prepoznatljiv „ukras” Aleksinca. Crkva Svetog Nikole je izgrađena 1837. na mestu koje je narod zvao Agino gumno. Knez Miloš je svega nekoliko godina nakon oslobođenja od turske vlasti kumovao imenu crkve, pošto je to bila krsna slava Obrenovića.
I kada sve to jedan Aleksinčanin ima u vidu, ništa nije neobično da se bilo gde naiđe na tragove Miloševog postojanja i radova, da se za njih zainteresuje. Takav je bio slučaj ovog proleća prilikom obilaska letnjikovca Obrenovića na Plavcu kod Smedereva, koji se nalazi na padinama na desnoj obali Dunava, sa pozadinom koju čini šuma i prelepim pogledom na vinograde, reku i banatsku ravnicu. Između 1827. i 1829. knez Miloš je, naime, od turskih spahija kupio vinograd sa voćnjakom, livadu i kuću „sa tri ognjišta za hamam”. Brzo je tamo sagradio podrum sa konakom za boravak dinastije Obrenović u regionu.
Zamišljena kao letnja palata za dinastiju Obrenovića, za skoro dva veka postojanja ovo zdanje je doživelo mnoge promene. U ovom prostoru su kasnije uživali i ostali Obrenovići, bili su i Karađorđevići, pa i sam Tito, a sada je nedaleko od ove vile dostupne za najavljene posetioce i rezidencionalni objekat Vlade Srbije, naravno za važne i odabrane goste.
U mnoštvu autentičnih i pribavljenih eksponata, pažnju nam privlače dve slike, dva portreta čuvenog Miloša Obrenovića. Na jednom u kneževskoj uniformi, a na drugoj u turskoj nošnji. Zašto je tako, objasnio nam je kustos. Daleko od toga da Miloš nije bio velika „srbendura”, ali je bio veoma praktičan čovek sa jasnim i ostvarljivim ciljevima. Navodno kada je trebalo robu da proda Turcima, pošto se jedno vreme bavio i trgovinom, da bi postigao bolju cenu i stekao bolju trgovačku poziciju oblačio je odelo koje je podsećalo na tursku nošnju.
Kada se ima to vidu, prevedeno na savremena dešavanja, pitanje je veliko ko bi koga sada „preveslao” u međudržavnim pregovorima, a i obećanjima koja se retko poštuju i gde data reč i potpisani sporazumi ne odlučuju, već sila i globalni interesi „najmoćnijih”.