Историја Алексинац се не може замислити без кнеза Милоша Обреновића. За време његове владавине 1833. године Алексинац и околина су припојени Кнежевини Србији, и тако је ово подручје постало погранично.
Очито да је тада српски кнез Милош Обреновић схватио стратешки значај Алексинца и постоје записи у којима стоји да је он наводно изјавио: „Ја сам науман, ако Бог да да у Србији направим две капије – једну у Београду према ћесарској (Аустрији), а другу у Алексинцу према Турској.”
Ову јужну капију је, по кнежевом налогу, осмислио аустријски архитекта Франц Јанке. У структури центра града читљив је средњоевропски урбанистички рукопис, мада неким садашњим типским уређењем центри свих малих варошица почињу да личе један на други, што не иде на част данашњим архитектама, а још више финансијерима и пројектантима који су за те послове користили јавни новац. Било би интересантно шта би им данас Милош казао.
Али зато још једно дело настало у Милошево доба и даље је препознатљив „украс” Алексинца. Црква Светог Николе је изграђена 1837. на месту које је народ звао Агино гумно. Кнез Милош је свега неколико година након ослобођења од турске власти кумовао имену цркве, пошто је то била крсна слава Обреновића.
И када све то један Алексинчанин има у виду, ништа није необично да се било где наиђе на трагове Милошевог постојања и радова, да се за њих заинтересује. Такав је био случај овог пролећа приликом обиласка летњиковца Обреновића на Плавцу код Смедерева, који се налази на падинама на десној обали Дунава, са позадином коју чини шума и прелепим погледом на винограде, реку и банатску равницу. Између 1827. и 1829. кнез Милош је, наиме, од турских спахија купио виноград са воћњаком, ливаду и кућу „са три огњишта за хамам”. Брзо је тамо саградио подрум са конаком за боравак династије Обреновић у региону.
Замишљена као летња палата за династију Обреновића, за скоро два века постојања ово здање је доживело многе промене. У овом простору су касније уживали и остали Обреновићи, били су и Карађорђевићи, па и сам Тито, а сада је недалеко од ове виле доступне за најављене посетиоце и резиденционални објекат Владе Србије, наравно за важне и одабране госте.
У мноштву аутентичних и прибављених експоната, пажњу нам привлаче две слике, два портрета чувеног Милоша Обреновића. На једном у кнежевској униформи, а на другој у турској ношњи. Зашто је тако, објаснио нам је кустос. Далеко од тога да Милош није био велика „србендура”, али је био веома практичан човек са јасним и остварљивим циљевима. Наводно када је требало робу да прода Турцима, пошто се једно време бавио и трговином, да би постигао бољу цену и стекао бољу трговачку позицију облачио је одело које је подсећало на турску ношњу.
Када се има то виду, преведено на савремена дешавања, питање је велико ко би кога сада „превеслао” у међудржавним преговорима, а и обећањима која се ретко поштују и где дата реч и потписани споразуми не одлучују, већ сила и глобални интереси „најмоћнијих”.