Istina ne strada i kada stradaju novinari
Biti medijski radnik koji je u vreme epidemije, izazvane obolevanjem od kovida-19 radio za medije namenjene lokalnom informisanju bio je višestruki izazov, kako u organizacionom, tako i u sadržajnom smislu.
Zbog mnogih nepoznanica oko same bolesti i životne opasnosti koje je ona donosila, odgovornost novinara i njihovih saradnika je bila velika. Osim što su morali da štite sebe, dužnost im je bila da štite i druge. To nimalo nije bilo lako. U želji da se informiše sa lica mesta, veliki je bio krug kretanja medijskih radnika.
Glavni i odgovorni urednik jednog od aleksinačkih medija, uporedio je početak epidemije sa ratnim stanjem, naglasivši da je ovog puta bilo teže, jer je neprijatelj bio nevidljiv.
‒ Mi, iskusniji, izveštavali smo i za vreme NATO bombardovanja SR Jugoslavije i znali smo šta nas očekuje kada se radi u vanrednim okolnostima. Ali situacija oko kovida-19 bila je nešto sasvim novo i možda za same novinare opasnije ‒ kaže ovaj naš sagovornik.
Informisanje u ožalošćenom gradu
On navodi primer kolege kamermana, tada lokalne ALT televizije Dragana Gojkovića koji je, beležeći ratne kadrove iz više puta bombardovanog Aleksinca i ne samo lokalnom gledaocu, već i šire, preneo sliku užasa stradanja Aleksinčana i njihovih dobara. Sve te nedaće Gojković je preživeo, ali koronavirus nije uspeo.
Isti je slučaj i sa dugogodšnjim dopisnikom „Večernjih novostiˮ iz Aleksinca, a kasnije i urednika Dopisništvo Niš ovog dnevnog lista, Dušanom Stojanovićem, koji je penzionerske dane provodio u gradu na Moravici. Njegova novinarska znatiželjnost i pokretljivost u duhu „jednom novinar, uvek novinarˮ je doprinosila u velikoj meri javnom životu u našem gradiću. Kovid-19 je uništio ovozemaljski život kolege Stojanovića, čija je bogata pisana i foto-dokumentacija, kao svedočanstvo višedecenijskog života ovog dela Srbije, ostala neiskorišćenja.
U vreme kovida, profesija je izgubila i jednog od najpoznatijih novinarskih pera iz Nišavskog okruga, pa i šire. Milorad Doderović, iako je penziju i slavu stekao u niškim medijima, rado je sarađivao po raznim osnovama sa kolegama u Aleksincu. U ovom gradu je bio zapažen, pa nije iznenađenje to što se na komemoraciji u Velikoj sali Doma kulture pomenulo i njegovo ime. Tada se govorilo o novinarstvu i medijskim radnicima, koji su izgubili svoju najvažniju bitku, borbu za život usled napada virusa korona.
Tribinu pod nazivom „Novinarstvo u vremenu virusa korona”, održanoj 27. jula 2021. godine, organizovali su Udruženje građana Centar za regionalni razvoj „DARS” iz Aleksinca i Društvo za informisanje „Al pres”.
Obraćajući se skupu, predsednik Udruženja „DARS” Mića Milojević je, pored ostalog, kazao da nekoliko dragih ljudi nije više sa nama i ne srećemo ih kada se prošetamo ulicama našeg grada.
− Ovo je prilika da, osim kolegama novinarima, odamo poštu i svima onima koji su izgubili bitku sa kovidom-19 − naglasio je Milojević, i podsetio na tužnu činjenicu da aleksinačkim ulicama neće više koračati poznanici koji su na neki način bili obeležje društvenog života sredine.
Posle svega, kada ima nagoveštaja da su se pojedini medijski radnici zarazili obavljajući poverene poslove, postavlja se pitanje koliko je važan doprinos novinara u informisanju građana, i koliko je bilo to bilo tada značajno za javnost.
Novinari, sa kojima smo razgovarali, predočavaju nam da je izuzetno bilo važno u tom trenutku pružiti lokalnu informaciju, kada je sve bilo dirigovano iz Beograda. Odgovornost novinara je bila velika, kako istinito i pravovremeno informisati opravdano zabrinute i uplašene sugrađane, kada nema konferencije za štampu na lokalu. Kako su nam pojedinci objasnili, koristili su svoje pouzdane izvore za dobijanje poverljivih informacija, koje su se plasirale u javnost uz vrlo pažljivu procenu da ne dođe do panike i da se ne nanese šteta osobi koja je van ovlašćenja pristala da neformalno razgovara o temama od javnog interesa.
Da je taj rad medijskih radnika bio značajan, priznao je i komandant Opštinskog štaba i predsednik opštine Aleksinac Dalibor Radičević, na već pomenutom komemorativnom skupu.
− U tome se ogleda i velika uloga lokalnih medija koji su nas svakodnevno informisali o tome i koliko je ljudi zaraženo, šta treba da radimo, i kako da se pridržavamo i na tome im veliko hvala. Nije to samo bila njihova profesionalna obaveza, već su osećali i moralnu potrebu da se građanima Aleksinca pruži podrška i putem informisanja − zaključio je prvi čovek opštine.
Predsednik UNS-a Živojin Rakočević je tom prilikom rekao da su, pored zdravstvenih radnika i brojih institucija, značajnu ulogu u sprečavanju širenja pandemije koronavirusa imali i mediji, koji su i pored brojnih izazova uglavnom uspevali da profesionalno obavljaju svoj posao.
Solidarnost jača od straha
A kako je bilo raditi u to vreme, možda najbolje odslikavaju reči kolege Milana Vlajića koji je obavljao više dužnosti u Radio Aleksincu, a pisao je i za lokalni sajt.
‒ Sećam se tih dana, kao i te ozbiljne situacije, kada smo se kao dva najiskusnija novinara, urednik Miljković i ja, dogovarali kako da nastavimo rad u tim teškim i opasnim uslovima. Prvo me je pitao da li se plašim i, znajući da živim u kući sa zdravstveno osetljivom osobom, ponudio mi je da radim od kuće. Naravo, odbio sam takvu ponudu i zajdno smo odlučili da ostali deo redakcije, gde je bila i trudna koleginica, odmah pošaljemo van naših prostorija i da njihov rad bude od kuće ‒ kaže Vlajić.
On ističe da se u takvim situacijama strah prevlada ili jednostavno potisne u drugi plan. A bilo je izazova.
‒ U ranoj fazi epidemije imali smo slučaj da je naš epidemiolog oboleo i da mu je najverovatnije lečenje na Infektivnoj klinici u Beogradu spasilo život. Samo par dana pre toga bili su u kontaktu, kada je kolega radio intervju sa ovim epidemiologom, nakon sednice Opštinskog štaba. Naravno, nosili su maske, ali i bili te sreće da se kolega ne zarazi ‒ kaže Vlajić. On napominje da su kasnije obolevali novinari i da su se uvek oni, koji su bili zdravi, našli na usluzi kolegama. Donosili su im hranu i potrebštine, uspostavljali kontakat telefonima ili putem zdravstvenih radnika sa onima koji su bili na bolničkom lečenju.
Mlađi kolega Stefan Živković, koji se ubrzo nakon rada od kuće vratio u redakciju, živo se seća jednog trenutka.
‒ U našu redakciju je navratio nekadašnji kolega, a sada stručni saradnik u Centru za kulturu i umetnost Miloš Paović sa kojim smo pričali o obolelom snimatelju i glavnom uredniku ovdašnjeg RTV Bosforus, Draganu Gojkoviću, koji je bio na lečenju u Beogradu. Pozvali smo ga telefonom i jako smo se obradovali kada smo čuli njegov glas, koji je davao nadu da mu je bolje. Nažalost, već sutradan nije odgovarao na pozive i uskoro smo dobili tužnu i iznenađujuću vest. Preminuo je naš kolega, koji je po fizičkom izgledu i po snazi izgledao mlađe makar deset godina nego što je imao po rođenu – kaže Stefan, govoreći o tom teškom vremenu čije ćemo posledice još dugo osećati.
Nema ljudi – nema ni sredine
Možda za kraj ove priče treba izneti i stavove Nenada Stanković, komandanta Opštinskog štaba i predsednika opštine Aleksinac u prvoj godini epidemije iznetom na jednom skupu o novinarstvu, održanom 2021. godine.
− Ja bih o radu novinara, pa i o radu nas koji smo bili na javnim funkcijama, sa vama podelio jednu impresiju, koja će možda reći više nego što bih ja mogao bilo koji zaključak da izvedem. Prošle godine aprila meseca u vanrednoj situaciji obeležavao se dan kada je granatiran Aleksinac, u vreme kada je grad, inače, u ovom mesecu pun ljudi − započeo je Stanković svoje kazivanje.
U nastavku svoje priče ukazao je koliko ljudi znače za jedan grad.
− Kod NATO-spomenika, kako ga mi zovemo, u Ulici Dušana Trivunca, bili smo nas dvojica koji smo obavljali javne funkcije, moj zamenik, a sada državni sekretar Čedomir Rakić i ja, kao i dvojica novinara Ninoslav Miljković i Dragan Gojković, i načelnik Policijske stanice u Aleksincu Srđan Tokić. Zanimljivo, grad je bio toliko pust da ni uličnih pasa nije bilo u gradu tom prilikom i to je delovalo sablasno. I danas sam pod utiskom neke jeze koju osećam kada se setim toga − emotivno je Stanković podelio svoje impresije sa prisutnima.
On je još i kazao da je, kada je prošao gradom vraćajući se svom domu, u vremenu kada je bilo zabranjeno kretanje, shvatio da jedan grad, jednu sredinu, ne čine ni ulice ni objekti, već ljudi.
− Ako nema ljudi, nemamo ni sredinu − zaključio je Stanković.
Mi bismo dodali da, ako nemamo obrazovane, odgovorne i hrabre novinare, nemamo ni poželjno javno informisanje, naročito u teškim vremenima za jednu zajednicu, kao što je bila epidemija. Kakvo je aleksinačko lokalno novinarstvo bilo za vreme kovid epidemije, deo odgovora možda daje i ova priča.