Koronavirus

Досије: Алексиначко новинарство у време невидљивог непријатеља ковид-19


Истина не страда и када страдају новинари

Бити медијски радник који је у време епидемије, изазване оболевањем од ковида-19 радио за медије намењене локалном информисању био је вишеструки изазов, како у организационом, тако и у садржајном смислу.

Због многих непознаница око саме болести и животне опасности које је она доносила, одговорност новинара и њихових сарадника је била велика. Осим што су морали да штите себе, дужност им је била да штите и друге. То нимало није било лако. У жељи да се информише са лица места, велики је био круг кретања медијских радника.

Главни и одговорни уредник једног од алексиначких медија, упоредио је почетак епидемије са ратним стањем, нагласивши да је овог пута било теже, јер је непријатељ био невидљив.

‒ Ми, искуснији, извештавали смо и за време НАТО бомбардовања СР Југославије и знали смо шта нас очекује када се ради у ванредним околностима. Али ситуација око ковида-19 била је нешто сасвим ново и можда за саме новинаре опасније ‒ каже овај наш саговорник.


Информисање у ожалошћеном граду

Он наводи пример колеге камермана, тада локалне АЛТ телевизије Драгана Гојковића који је, бележећи ратне кадрове из више пута бомбардованог Алексинца и не само локалном гледаоцу, већ и шире, пренео слику ужаса страдања Алексинчана и њихових добара. Све те недаће Гојковић је преживео, али коронавирус није успео.

Исти је случај и са дугогодшњим дописником „Вечерњих новостиˮ из Алексинца, а касније и уредника Дописништво Ниш овог дневног листа, Душаном Стојановићем, који је пензионерске дане проводио у граду на Моравици. Његова новинарска знатижељност и покретљивост у духу „једном новинар, увек новинарˮ је доприносила у великој мери јавном животу у нашем градићу. Ковид-19 је уништио овоземаљски живот колеге Стојановића, чија је богата писана и фото-документација, као сведочанство вишедеценијског живота овог дела Србије, остала неискоришћења.

У време ковида, професија је изгубила и једног од најпознатијих новинарских пера из Нишавског округа, па и шире. Милорад Додеровић, иако је пензију и славу стекао у нишким медијима, радо је сарађивао по разним основама са колегама у Алексинцу. У овом граду је био запажен, па није изненађење то што се на комеморацији у Великој сали Дома културе поменуло и његово име. Тада се говорило о новинарству и медијским радницима, који су изгубили своју најважнију битку, борбу за живот услед напада вируса корона.

Трибину под називом „Новинарство у времену вируса корона”, одржаној 27. јула 2021. године, организовали су Удружење грађана Центар за регионални развој „ДАРС” из Алексинца и Друштво за информисање „Ал прес”.

Обраћајући се скупу, председник Удружења „ДАРС” Мића Милојевић је, поред осталог, казао да неколико драгих људи није више са нама и не срећемо их када се прошетамо улицама нашег града.

− Ово је прилика да, осим колегама новинарима, одамо пошту и свима онима који су изгубили битку са ковидом-19 − нагласио је Милојевић, и подсетио на тужну чињеницу да алексиначким улицама неће више корачати познаници који су на неки начин били обележје друштвеног живота средине.

После свега, када има наговештаја да су се поједини медијски радници заразили обављајући поверене послове, поставља се питање колико је важан допринос новинара у информисању грађана, и колико је било то било тада значајно за јавност.

Новинари, са којима смо разговарали, предочавају нам да је изузетно било важно у том тренутку пружити локалну информацију, када је све било дириговано из Београда. Одговорност новинара је била велика, како истинито и правовремено информисати оправдано забринуте и уплашене суграђане, када нема конференције за штампу на локалу. Како су нам појединци објаснили, користили су своје поуздане изворе за добијање поверљивих информација, које су се пласирале у јавност уз врло пажљиву процену да не дође до панике и да се не нанесе штета особи која је ван овлашћења пристала да неформално разговара о темама од јавног интереса.

Да је тај рад медијских радника био значајан, признао је и командант Општинског штаба и председник општине Алексинац Далибор Радичевић, на већ поменутом комеморативном скупу.

− У томе се огледа и велика улога локалних медија који су нас свакодневно информисали о томе и колико је људи заражено, шта треба да радимо, и како да се придржавамо и на томе им велико хвала. Није то само била њихова професионална обавеза, већ су осећали и моралну потребу да се грађанима Алексинца пружи подршка и путем информисања − закључио је први човек општине.

Председник УНС-а Живојин Ракочевић је том приликом рекао да су, поред здравствених радника и бројих институција, значајну улогу у спречавању ширења пандемије коронавируса имали и медији, који су и поред бројних изазова углавном успевали да професионално обављају свој посао.


Солидарност јача од страха

А како је било радити у то време, можда најбоље одсликавају речи колеге Милана Влајића који је обављао више дужности у Радио Алексинцу, а писао је и за локални сајт.

‒ Сећам се тих дана, као и те озбиљне ситуације, када смо се као два најискуснија новинара, уредник Миљковић и ја, договарали како да наставимо рад у тим тешким и опасним условима. Прво ме је питао да ли се плашим и, знајући да живим у кући са здравствено осетљивом особом, понудио ми је да радим од куће. Нараво, одбио сам такву понуду и зајдно смо одлучили да остали део редакције, где је била и трудна колегиница, одмах пошаљемо ван наших просторија и да њихов рад буде од куће ‒ каже Влајић.

Он истиче да се у таквим ситуацијама страх превлада или једноставно потисне у други план. А било је изазова.

‒ У раној фази епидемије имали смо случај да је наш епидемиолог оболео и да му је највероватније лечење на Инфективној клиници у Београду спасило живот. Само пар дана пре тога били су у контакту, када је колега радио интервју са овим епидемиологом, након седнице Општинског штаба. Наравно, носили су маске, али и били те среће да се колега не зарази ‒ каже Влајић. Он напомиње да су касније оболевали новинари и да су се увек они, који су били здрави, нашли на услузи колегама. Доносили су им храну и потребштине, успостављали контакат телефонима или путем здравствених радника са онима који су били на болничком лечењу.

Млађи колега Стефан Живковић, који се убрзо након рада од куће вратио у редакцију, живо се сећа једног тренутка.

‒ У нашу редакцију је навратио некадашњи колега, а сада стручни сарадник у Центру за културу и уметност Милош Паовић са којим смо причали о оболелом сниматељу и главном уреднику овдашњег РТВ Босфорус, Драгану Гојковићу, који је био на лечењу у Београду. Позвали смо га телефоном и јако смо се обрадовали када смо чули његов глас, који је давао наду да му је боље. Нажалост, већ сутрадан није одговарао на позиве и ускоро смо добили тужну и изненађујућу вест. Преминуо је наш колега, који је по физичком изгледу и по снази изгледао млађе макар десет година него што је имао по рођену – каже Стефан, говорећи о том тешком времену чије ћемо последице још дуго осећати.


Нема људи – нема ни средине

Можда за крај ове приче треба изнети и ставове Ненада Станковић, команданта Општинског штаба и председника општине Алексинац у првој години епидемије изнетом на једном скупу о новинарству, одржаном 2021. године.

− Ја бих о раду новинара, па и о раду нас који смо били на јавним функцијама, са вама поделио једну импресију, која ће можда рећи више него што бих ја могао било који закључак да изведем. Прошле године априла месеца у ванредној ситуацији обележавао се дан када је гранатиран Алексинац, у време када је град, иначе, у овом месецу пун људи − започео је Станковић своје казивање.

У наставку своје приче указао је колико људи значе за један град.

− Код НАТО-споменика, како га ми зовемо, у Улици Душана Тривунца, били смо нас двојица који смо обављали јавне функције, мој заменик, а сада државни секретар Чедомир Ракић и ја, као и двојица новинара Нинослав Миљковић и Драган Гојковић, и начелник Полицијске станице у Алексинцу Срђан Токић. Занимљиво, град је био толико пуст да ни уличних паса није било у граду том приликом и то је деловало сабласно. И данас сам под утиском неке језе коју осећам када се сетим тога − емотивно је Станковић поделио своје импресије са присутнима.

Bombardovanje
Фотографија: Архива Алпрес

Он је још и казао да је, када је прошао градом враћајући се свом дому, у времену када је било забрањено кретање, схватио да један град, једну средину, не чине ни улице ни објекти, већ људи.

− Ако нема људи, немамо ни средину − закључио је Станковић.

Ми бисмо додали да, ако немамо образоване, одговорне и храбре новинаре, немамо ни пожељно јавно информисање, нарочито у тешким временима за једну заједницу, као што је била епидемија. Какво је алексиначко локално новинарство било за време ковид епидемије, део одговора можда даје и ова прича.                                            

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

eighteen + ten =