Дан планете Земље или Дан Земље обележава се 22. априла. У овом догађају сваке године учествује више од 150 земаља и милијарду људи, чинећи Дан планете Земље највећом грађанском акцијом на свету.
Овај празник има за циљ да повећа свест људи о угрожености животне средине. Дан планете Земље установљен је 1970. године у САД, након еколошке акције, а обележава се широм света од 1992. године када је на Конференцији Уједнињених нација о животној средини у Рио де Жанеиру установљен дугорочни Програм за промоцију одрживог развоја.
Међународни дан планете Земље обележава се као подсетник да нам Земља и њени екосистеми дају живот, подсетивши да су овај датум УН одредиле као дан борбе против нарушавања животне средине.Ове године еколошке активности су се преселиле на онлајн платформе уз поруку: „Ако свет и није био спреман за пандемију корона вируса, он мора да се спреми за климатску кризу”, поручују активисти преко друштвених мрежа.
Што се тиче Алексинца, одавно нема неких масовнијих акција грађанског типа, али када је у питању заштита животне средине ова средина се може похвалити да је почетком 2020. године организовано изношење смећа у свим насељима на територији општине и да су свуда постављене посуде за одлагање отпада. То је важан корак у очувању животне средине, али не и довољан.
Сваким даном су нам све огољенији брежуљци на падинама планина у нашем окружењу, због дивље и неконтролисане сече шума и наша села и град остају без природних плућа. У нашим насељима и пољима, нарочито у пролеће и јесен, све чешће се пут неба вијори црни, тамни дим, у коме сагоревају биљни али и отпад који човеку није потребан, пластика и остало. Уз нестручну и неконтролисану употребу пестицида и хербицида у пољопривреди, сеоске средине нам све чешће по квалитету ваздуха личе на градске, а у појединим тренуцима безбедније је у самом Алексинцу него у неким селима.
Да ли се оваквом нашем дивљању може стати на крај? Наравно да може, едукацијом и казненим мерама. А ту локална самоуправа мора да преузме одговорност. Најпре да се мало више домаћински односи према јавним шумама које су њено власништво, овде не мислимо на државне шуме о којима рачуна води ЈП „Србијашуме”, да оформи службу која би ефикасно на терену радила едукацију, а тамо где она не помаже, и казнену политику. Сигурно да се прерасподелом у јавном сектора могу обезбедити и средства и кадрови за ове активности на заштити животне средине.
Као упозоравајући наш допринос данашњем дану нека буде и ова насловна фотографија забележена пре неколико дана у једној сеоској средини.