Чудесна музичка шетња Балканом

Да и тело може бити ударачки инструмент, односно да се пуцкетањем прстима, ударањем ногом о под и певањем може направити необичан сценско-музички перформанс и музичко путовање просторима Балкана, показали су синоћ у дворишту Завичајног музеја Ана Врбашки и Марко Дињашки, чланови уметничке групе Alice in WonderBand из Новог Сада.

Спајањем музике, позоришта, плеса и акробатике кроз посебну вештину телесних перкусија, Ана и Марко су створили оригиналну врсту сценске уметности и у томе истрајавају пуне две деценије. Њихова тежња да буду ренесанси уметници, односно, како сами истичу, извођачи који су способни да учине све својим телом и да испричају све приче својим телом, била је полазна тачка да се упусте у стварање једне оригиналне сценске уметности, и за сада су једини на просторима Србије.

Alice in Wonderband
Необични звук рикала уз „Јовано, Јованке“

‒ Пошто смо необични, људи не знају где да нас сместе, па онда не знају да ли смо ми плесачи, а ми нисмо плесачи. То јесте сценски покрет, јер смо образовани у физичком театру и у том смислу ми знамо да користимо своје тело много боље него што то иначе глумци овде раде. Да ли смо глумци? Нисмо ни само глумци, нисмо ни само музичари, ми смо све то уједно, у извесном смислу ‒ каже Ана. 

Бројни посетиоци били су у прилици да уживају у изворним песмама из Србије, Бугарске, Румуније, Македоније и Мађарске у необичним аранжманима, али и да чују како звучи рикало, стари дувачки, чобански инструмент.

Ана и Марко су попут два вилењака озарених лица скакутали на сцени, уз адекватно одабрану сценску гардеробу, показујући све време током наступа да уживају у ономе што раде и да њихова песма и игра полазе из душе. Чак ни комешање појединаца у публици, није омело два уметника да прикажу свој специфични перформанс који је у Алексинцу први пут изведен.

Alice in Wonderband publika

За Алпрес кажу да су задовољни алексиначком публиком која је, додуше помало резервисано, прихватила изазов да се укључи у перформанс и заузме улогу Алисе у чудесном бенду.

‒ У Немачкој је публика дисциплована и одмах реагује на свако наше дириговање и тамо као да имамо оркестар, а овде су људи још увек ненавикнути на такву врсту учествовања у догађају ‒ објашњава Ана Врбашки разлику између домаће и публике у иностранству.

Ко је пропустио наступ Alice in WonderBand у Алексинцу имаће прилику да их види врло брзо у Сокобањи, 5. августа и већ сутрадан, 6. августа у Нишу, у оквиру програма 25. Нишвил џез фестивала.

 

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

twelve − six =