Алексиначка публика је недавно у сали Дома културе имала прилику да види веома занимљив документарно-играни филм са главним протагонистом познатим српским глумцем млађе генерације Милошем Биковићем, веома популарном и у Русији.
Ради се о филму „Српски гамбит: Звезда и смрт грофа Вронског”, о пуковнику Николају Николајевичу Рајевском у коме је наратор на руском Милош Биковић.
Прича почиње у Горњем Адровцу испред Руске цркве где је Рајевски страдао, а Биковић у улози репортера започиње свој нараторски задатак. Касније се Биковић појављује и као пуковник Рајевски. У емисији учествују са српске стране др Будимир Поточан, професор на Факултету за културу и медије Мегатренд универзитета, за кога нема дилеме да је живот пуковника Рајевског послужио чувеном Лаву Толстоју да створи књижевни лик Вронског у роману „Ана Карењина”. Затим учествују професори београдског универзитета, др Сузана Рајић, која је говорила о неким детаљима боравка Рајевског у Србији, др Радош Љушић елаборира односе између тадашњих великих сила и професор Стевановић, који је веома успешно дочарао последње тренутке овог руског добровољца на овдашњем ратишту и његову погибију.
Са руске стране неколико истраживача и историчара говорило је о Свесловенском савезу за Балкан и Србију, тадашњем руском јавном мњењу, о борби балканских земаља за ослобођење од Отоманског царства и званичним ставовима руске власти када су у питању руски добровољци и њихов долазак у Србију. У филму је о променама пишчевих ставова о овим ратовима и како је Толстој завршавао свој роман говорио један од његових потомака. Врло озбиљан и занимљив филм који свакако треба погледати и који тера на размишљање о тим догађајима током 1876. године из данашње перпективе када је опет Србија пред одређеним изазовима.
У филму се говори о храброј, па и сулудој, одлуци Србије да уђе у рат са вишеструко јачим царством као што је било Турско. Срби су рачунали да у таквој ситуације неће изостати руска помоћ. Званична руска политика, из више унутрашњих и спољних разлога, сматрала је да није време за такав рат. Али под притиском јавног мњења и великог броја руских добровољаца, рачуна се око четири хиљаде, на крају је Русија стала у заштиту Србије и српских интереса. Помиње се и податак да је око половина пристиглих руских добровољаца погинула или била рањена. Тада је јавност и свесловенска идеја победила и натерала власт на промену ставова. Нажалост 1999. године епилог је био другачији. Срби су своју борбу против јаке НАТО алијансе завршили без заштите званичне Русије и као последицу имамо за нас окупирану територију, а за тадашње агресоре нову независну државу Косову. Игра се наставља, какав ће крај бити – видећемо. А филм би требало још неки пут приказати алексиначкој јавности, а зашто не и школској популацији, пре свега средњошколцима.