Аронију овог лета неће нико и зашто стално понављамо исте грешке

Овог лета на великим мукама су произвођачи ароније, било да су у планинском или равничарском делу. Своје муке су са нама поделили одгајивачи из Рсовца, али и власник савремене плантаже у селу Вукашиновцу. У засадима које смо обишли биљке ароније су биле препуне плодова, а није мањкао ни добар укус. Али шта то вреди када откупљивача нигде на видику.

На плантажи у Вукашиновцу, која је у власништву алексиначког „Ривала”, заинтересованим купцима нуде да сами уберу потребне количине и плате само 50 динара за килограм. Како су нам казали у овој фирми, тај потез их није ослободио мука па ће око 80 одсто овогодишњег рода са два хектара плантаже остати неубрано, односно иструлеће. Додају да су складиштени капацитети већ били попуњени од претходне године, а сада су само допуњени. Очигледно да аронију, која се сматра корисним и здравим воћем, нема ко да купи. Тако да су се и у овом случају још једном потврдили наша нерационалност и неорганизованост.

Нерационалност, јер се у протеклих десетак година кампањски приступило промовисању и подизању засада овог воћа. Само пре пар година исти медији, који сада пишу о краху производње ароније, доносили су медијске садржаје у којима су наговештавали зараду од 30.000 евра по хектару и слично. Најављивани су купци из Русије, Западне Европе и ко зна одакле.

А истина је сасвим другачија. Аутор ових редова сећа се речи професора др Благојевића из тог периода, који је тада упозоравао да се површине под аронијом подижу под утицајем маркетинга и помодарства и да када ти засади стигну род неће имати ко да купи, односно да ће се произвођачи суочити са мањком тржишта. Али то су била појединачна упозорења, а зашто су ћутали водећи аграрни економисти, односно најреферентије установе у овој земљи. Можда је у првом плану био бизнис са увозом садница или нешто друго. Незнање није никакво оправдање.

Када се десило шта се десило и многи се „навукли” на причу о сигурној и лакој заради, показала се и наша неорганизованост. Правдајући се слободним тржиштем и механизмом понуде и потражње, који регулише односе на њему, ми годинама ништа као друштво озбиљно не предузимамо да насталу штету ублажимо и те вишкове искористимо да нацији понудимо јефтине и здраве производе отклањајући тако наше лоше навике да у исхрани не уносимо значајније воће. По просечној потрошњи воћа по становнику нисмо на завидном нивоу у свету иако га производимо.

Илузорно је очекивати да се ствари могу променити, када су произвођачи воћа у симболичним случајевима и власници хладњача, берзи или кооператива који се баве откупом, прерадом и извозом. Обично су то велики за наше прилике привредни субјекти који се лако и брзо договоре око својих интереса, па цео терет кризе падне на леђа одгајивача, воћара. На развијеном западу ситуација је сасвим обрнута, па њихово воће слабијег укуса али стандардније производње и већих цена лакше долази до купаца.