Aleksinački rudari i 27 godina nakon tragične rudarske nesreće, koja se dogodila 17. novembra 1989. godine, sećaju se svojih nastradalih kolega, čitave smene, u jami na Aleksinačkom Rudniku. Iako je jama od tada zatvorena, oko 330 zaposlenih u ovom javnom preduzeću svakodnevno je angažovano na građevinskim radovima u ostalim srpskim rudnicima.
Direktor Boško Furtula navodi da, ma koliko rudarski posao bio težak i opasan, zainteresovanih radnika uvek ima, pre svega zbog redovnih primanja i drugih beneficija. Samo u prethodnom periodu zaposleno je 60 novih radnika, a dosadašnja praksa je pokazala da se na raspisane konkurse uvek javi veći broj nezaposlenih nego što mogu da prime.
– S obzirom da privreda radi onako kako radi, da je povećan broj zainteresovanih za rad u jamama, mi imamo veliki pritisak za zapošljavanje, jer je prethodnih godina u rudnicima bila redovna plata. Država je subvencionisala proizvodnju uglja, pa samim tim preuzela obavezu i prema radnicima, što je i omogućilo redovnost isplate ličnih dohodaka. Zarade nisu velike s obzirom na posao koji rudari rade, ali su redovne i u proseku iznose oko 60.000 dinara što se tiče jamske radne snage.
Vlada Republike Srbije pre dve godine usvojila je program konsolidacije Javnog preduzeća Resavica i daljeg investiranja u to preduzeće, a tim programom predviđeno je ulaganje i u ostale rudnike koji imaju perspektivu sa aspekta rezervi uglja, napominje Furtula.
– U sklopu tih perspektivnih rudnika je i Aleksinački rudnik, koji nalazi svoju šansu sa dva aspekta. Jedan aspekt odnosi se na rudnik kao rudarsko-građevinsko preduzeće, koje ima ulogu u izradi i otvaranju tih investicionih prostorija i novih ležišta uglja. Druga šansa je sa aspekta energetskog potencijala aleksinačkog ležišta. Tu naš rudnik svoju poziciju vidi u budućnosti kao značajan faktor sa stanovišta energetskog potencijala ne samo za ovaj kraj, već i za čitavu državu. U aleksinačkom ležištu, kao što znate, nalaze se dva velika prirodna resursa – uglja, oko 27 miliona tona, i oko 2 milijarde tona uljnih škriljaca.
Pored značajnog podzemnog ležišta mrkog uglja, čijom bi ponovnom eksploatacijom država mogla da profitira narednih 50 do 70 godina, u aleksinačkom basenu uglja ima i u površinskom kopu, u blizini Subotinca, ali su ta ležišta znatno manja. S druge strane, iz rezervi uljnih škriljaca mogla bi se dobiti nafta za podmirivanje najmanje dvadesetogodišnjih potreba države, ali je ovaj projekat za sada na čekanju, prvenstveno zbog niskih cena nafte na svetskom tržištu.
– Aleksinačko ležište je nalazište mrkog uglja. To je ugalj srednje kalorične vrednosti, spada u bolje ugljeve i nalazi se ispod kote od 700 metara. Država verovatno nema sredstava da bi se sada ponovo otvorilo to ležište i pokrenula proizvodnja. Međutim, ako se reguliše način ulaganja u resurse i taj odnos sa potencijalnim investitorima, možda bi bilo zainteresovanih za investiranje i ponovno pokretanje eksploatacije u Aleksincu. U ovom momentu, osim nekih predloga, nije bilo konkretnih razgovora o tome.
Aleksinački rudnik u svim strategijama i planovima države zauzima dobru poziciju, pa se u ovom preduzeću nadaju skorijoj reorganizaciji u cilju poboljšanja produktivnosti. Veruju i da će država na pravi način umeti da iskoristi sve raspoložive resurse ovog kraja, a korist bi mogao da ima i neki drugi potencijalni investitor u sklopu partnerstva sa državom.
– Ovde je za sada rešena samo jedna dilema – da država treba da investira u rudnike jer su joj potrebni sa više aspekata. Ugalj je kao prirodni resurs nacionalno bogatstvo i država mora u to da uloži, ali će se ulagati u rudnike koji imaju perspektivu i rezerve. Urađen je već program postepenog zatvaranja jama koje su ostale bez rezervi ili su pred iscrpljenjem i dostavljen Vladi Republike Srbije. Mislim da će neke konkretnije odluke i što se tiče statusnog organizovanja i što se tiče investicionog ulaganja u rudnike, biti poznate već početkom naredne godine.
Rudarski posao
– U jamama nema lakih poslova. Međutim, poslovi koje rade aleksinački rudari imaju svojih specifičnosti. Oni se ne bave otkopavanjem uglja, već izvode radove na izradi investicionih prostorija, a često u teškim uslovima saniraju prostorije koje su pod uticajem pritiska izložene raznim deformacijama, urušavanjima i slično, što samo po sebi izaziva rizik. Šta je rizičnije, ja ne bih mogao da kažem, ali rizik je i jedno i drugo, i težak je i jedan i drugi posao – kaže Boško Furtula.