Алексинац је синоћ још једном показао посвећеност очувању свог наслеђа и враћању у жижу јавности некадашњих суграђана који су својим деловањем и умећем задужили не само ове просторе већ цео српски народ. Једна од таквих личности је и Прота Стеван Димитријевић (1866-1953), учитељ пет српских патријарха и први декан Богословског факултета у Београду. Њему у част, на дан његовог рођења 22. јануара, у Великој сали Дома културе, уз велики број заинтересованих, одржана је четврта „Протина беседаˮ, уз учешће Викарног епископа новобрдског Илиријона Лупуловића и професора др Жарка Требјешенина и модератора овдашњег јереја Александра Срнића.
Како је сам др Требјешанин приметио, иако је прошло седам деценија од Протине смрти ово је само четврта беседа, што на неки начин указује на то да су се неоправдано запоставили дело и живот овог значајног Алексинчанина, који је своју задужбинску активност посветио и свом граду. Део Техничке школе се налази на имању које је он поклонио, а на Старом гробљу је његова задужбина црква Светих архистратига Михајла и Гаврила.
‒ Прота Стеван је заиста једна од тих личности који је живео том немањићком задужбинарском традицијом. Човек, који је био великог замаха, излазио из оквира нечега што је уобичајено за неког клирика цркве. Мој пријатељ, Живојин Ракочевић, иначе песник који ме је позвао да дођем овде и сугерисао да свакако треба да се одазовем, рекао је: „Ето, и прота је, видиш му фотографију, био мало разбарушен.”. Имао је нешто од тог уметничког у себи. Као да није био од оних који прате уске аршине. Заправо, када погледамо нашу цркву и значајне личности, заправо они најзначајнији су излазили из неких оквира. По речима Иве Андрића „Горски Вјенац” је нешто најзначајније написано на нашем језику, то је писао епископ – казао је у уводном излагању Епископ Иларион на синоћној „Протиној беседиˮ чија је тема била „Уметност и религијаˮ.
Пре замонашења у августу 1996. године, Епископ Илирион био је филмски и позоришни глумац под световним именом Растко Лупуловић. Глуму је студирао на Факултету драмских уметности у Београду, на класи са Катарином Жутић, Бојаном Маљевић, Ненадом Јездићем и другима. Замонашио се у манастиру Високи Дечани у августу 1996. године.
Овај високи и занимљиви гост није крио задовољство, у изјави за наш медиј што се нашао на једном оваквом скупу.
‒ Пре свега сам и Богу захвалан, али и организаторима овог догађаја, да сам имао прилику да учествујем у једном дивном дружењу које је врло подстицајно и корисно, и веома је значајно да се култура негује. Култура разговора и култура дијалога. Да се сабирамо око значајне личности које су уграђене у наш идентитет јер ми верујемо у Бога Отаца. Један од отаца, наш је и један Алексинчанин, између осталога, а то је прота Стеван Димитријевић. Његова личност је почела да окупља људе да говоре о нечему што је ваљано и лепо, што је добро, благословено. Увек је корисно, изграђујуће када се сабирамо око тога ‒ истакао је овај црквени великодостојник.
Он је још напоменуо да је због изнетог посебно лепо када у малом граду, средини, можда човек не би очекивао да ће неки догађај од неког великог значаја те врсте да се деси, а то буде.
‒ Пријатно сам изненађен и подстакнут и желим да свим организаторима овог догађаја пожелим да ово још унапреде и да се сабирамо још много година у будућности ‒ поручио је Епископ Иларион.
А ко је био Прота Стеван Димитријевић?
Владика Николај Велимировић назвао га је Анђео Божји за јужну Србију, а многи његови савременици дивили су му се и уживали у његовим беседама. Нажалост, потомци су га једно време заборавили. Име Проте Стевана Димитријевића дуго није спомињано, чак ни у његовом Алексинцу, где је рођен 1866. године. Тек у лето, 2001. када је по жељи патријарха Павла, једног од Протиних ученика, баш у сали Патријаршије промовисана прва објављена биографија Проте Стевана Димитријевића, коју је потписала Зорица Пелеш из Београда, име овог великог патриоте и верника, поново је оживело у народу.
Мали је број Алексинчана који зна да се на Старом гробљу налази црква Светих архистратига Михаила и Гаврила, задужбина Проте Стевана Димитријевића, који је ту и сахрањен у породичној гробници. Фреске су осликали чувени руски сликари, чија дела красе Бели двор на Дедињу и Краљеву цркву на Опленцу.
Пре петнаестак година по Стевану Димитријевићу названа је Техничка школа у Алексинцу која се једним делом налази на његовом имању, а и једна алексиначка улица понела је име овог великог човека, чија су добра дела утиснута у историју човечанства.