Lipovac

Венчање и крштење у липовачком манастиру само уз благослов пароха

Све веће жеље и захтеви грађана да венчање и крштење обаве у манастиру Свети Стефан у Липовцу, као и потреба да се поштује канонско правило са друге стране, довело је до благих несугласица и реаговања како верске тако и грађанске јавности. Грађани су незадовољни јер сматрају да се одређеним правилима ограничава њихова верска слобода, али устав СПЦ из 1934. године и канони цркве налажу да се верници држе својих парохијских заједница, а монаси својих монашких заједница и да венчања или крштења у манастирима треба да се обављају уз присуство или бар благослов парохијског свештеника.

Вест да се у липовачком манастиру неће обављати венчања и крштења за вернике са подручја Нишке епархије само је делимично тачна, објашњава дипломирани теолог јереј Александар Срнић, сабрат храма Светог Николе у Алексинцу и вероучитељ у Алексиначкој гимназији, и додаје да ова одлука није нова, али да се до сада није поштовала. На снази је још од 2013. године.

– Не говорим у име званичне Епархије или епископа, јер немам благослов да говорим у његово име. Битно је да то истакнем јер не бих желео да се моје речи узму као званичан став Епархије. Имао сам потребу да реагујем у име црквеног поретка који је старији од свих нас који смо данас ту – каже нам на почетку разговора јереј Срнић. 

Наш саговорник објашњава да манастири и не би требало да обављају венчања или крштења, нити било које друге обреде без неке велике потребе.

˗– Као што ни свештено лице које је у браку не може обавити ничије монашење, тако ни монашко лице, које није у браку, не може обављати венчања. Изузетак је ако монашко лице услед нужде опслужује парохију. Исто тако ни ја који нисам парохијски свештеник већ само сабрат храма не могу да обављам обреде на парохијама без благослова надлежних пароха – каже наш саговорник. 

Aleksandar Srnić
Јереј Александар Срнић; фото: Хаџи Миодраг Миладиновић

Ипак уколико постоји жеља да се венчање или крштење обаве у манастиру онда треба благослов најпре затражити од парохијског свештеника, који даље упућује захтев манастиру, а након одобрења манастира благослов даје и епархија.

Наш саговорник каже да је врло важно да у тим обредима учествује парохијски свештеник јер он познаје своје парохијане и претходно би требало да буде упознат и са њиховим мотивима јер ни крштење ни венчање нису формални чинови.

– Суштина приче је да је црква једна локална заједница, ја не могу да обавим крштење ниједног лица, ако га не познајем. Ако неко има ту жељу ја треба да га упознам, да видим који су његови мотиви за крштење јер то не сме бити само форма – каже наш саговорник. 

Вест да грађани убудуће неће моћи директно у липовачком манастиру да добију благослов за венчање или крштење, наишла је на бурне реакције и незадовољство грађана усмерено пре свега према парохијским свештеницима. Јереј Александар Срнић, који је родом из Чачака, каже да је овакво неслагање први пут видео у овом крају.

˗  Јаз који овде постоји, нажалост, нисам видео нигде. Долазим из краја где људи ако имају проблем са свештеником прво оду и реше проблем са њим. Не окрећу леђа на другу страну. 

Неки су, нажалост, мишљења да су црквени обреди постали комерцијалне услуге, те да је и у овом случају новац умешао прсте. Поменути обреди нешто су јефтинији у манастиру, који није у обавези да издваја таксу за епархију, што није случај са парохијама. У просеку у алексиначким црквама крштење кошта око седам, а венчање око десет хиљада динара, међутим ове услуге се не наплаћују ако грађани немају новца, што је око 20% случајева годишње.

– Обреди у цркви нису комерцијалне услуге јер се црква на тај начин издржава и тако ће бити све док се не нађе неки другачији начин издржавања за шта у овом тренутку не постоје објективне околности – додаје јереј Срнић. 

SPC
Фото: Хаџи Миодраг Миладиновић 

Венчање не треба да буде само црквено

И док државни закон не условљава да брак склопљен пред матичарем мора бити крунисан и у цркви, према канонским начелима онај ко жели верско мора имати и државно венчање.

˗  Да би се брак назвао браком мора да буде и правни и духовни. Ако неко хоће да се венча само у цркви, а да у цивилу живи у ванбрачној заједници црква то не одобрава, јер се онда сматра да је дат благослов за ванбрачну заједницу – каже јереј Срнић.

Канонски обичаји цркве морају да буду у сагласју са државом, напомиње наш саговорник и додаје да чин венчања у цркви не треба доживети као процедуру.

˗  Онај ко жели да се венча треба да буде упућен шта тај црквени брак значи, која је његова поента, да видимо свесност тих људи да ли они знају зашто то желе. Ако је то само формална процедура поштеније је и не венчати се него одрадити то форме ради – закључује свештеник. 


Фото са насловне: Хаџи Миодраг Миладиновић 

 

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

twenty − 11 =