Majstor Gile

Tužna priča majstor Gileta: Višedecenijski rad izgoreo za 40 minuta

„Velika nas je nesreća zadesila”, započinje svoju priču majstor Gile, stolar Dragiša Miljković iz Ljuptena, kome je u požaru izgorela cela radionica stara skoro pola veka. U neverici je i dalje dok nam opisuje kako je pre dve nedelje objekat od oko 500 kvadrata, u kome su radili on i njegovi naslednici, za kratko vreme progutao plamen.

‒ U subotu oko pola jedanaest smo primetili vatru, bilo se malo potpalilo. Mi smo počeli da gasimo vodom. Kofu vode kad sipamo, kao da sipamo benzin. Mnogo brzo… Za svega čestrdeset minuta sve je izgorelo – priča nam 72-godišnji stolar, dodajući da je najverovatnije požar izazvala mašina koju su koristili za obradu parketa. 

A majstor Gileta, ne samo u Ljuptenu, nego i mnogo šire, slobodno možemo reći u čitavom okrugu, znaju kao jednog od najboljih stolara i čuvara starog zanata. Zato je ova nesreća koja ga je zadesila, pogodila ne samo komšije, nego i sve one koji ga poznaju i sarađuju sa njim. Zanat je, priča nam, naučio najpre od teče koji je bio stolar, a zatim je sedam godina stolarske poslove radio u Austriji.

‒ Nije bila neka para da zaradiš, ali si itekako, ako si hteo, mogao da naučiš zanat. Svašta su radili – prenosi nam majstor Dragiša iskustva iz Austrije, odakle je ”78 uvezao većinu mašina koje su sada stradale u požaru.

Majstor Gile

‒ Što se mašina tiče, farba je otišla, videćemo kad počnemo da radimo da li se nešto deformisalo. Neke su se mašine topile. Mnogo je bila visoka temperatura – kaže nam Gile i dodaje da je šteta grubo procenjena na oko 110 hiljada evra. 

Sve je to sada snašlo Miljkoviće, koji se još nije oporavili od nedavne porodične nesreće, kada su pre manje od pola godine izgubili jednog člana porodice.

‒ Šta nam se ovo dogodi? – plačnim glasom pita se majstor Gile.

A kaže da su se uvek trudili da doniraju kada mogu, pomagali su i crkve, pomagali su i selo. Mnogi meštani Ljuptena ponosni su na drveni most koji je napravio stolar Gile, a neki su od njega naučili i zanat.

‒ Svi me blagosiljaju, ‘oće da mi naprave bistu kad umrem. Da nisi, kažu, ti bio ne bi selo opstalo – priča nam ponosno.

Priseća se naš sagovornik i lepih trenutaka, poput onog kada je gradio splav na Nišavi. Sada su čuvenom stolaru iz Ljuptena vezane ruke. Umesto da starijem unuku koji se preselio iz grada i planira da nastavi dedin i očev posao u selu, prenosi nove veštine zanata, deda Gile i njegova brojna porodica usredsređeni su na čišćenje haosa koji je požar ostavio.

‒ Koliko je samo šuta. Od 5.800 crepova sve se to raspuklo na kocku šećera. Da ima bar jedan da je ostao. Od tolike građe, mi smo imali 8 metara i 30 centimetara rog, ništa nije ostalo – priča nam. 

I sve bi išlo lakše da ima odakle. Najteže je naći novac i materijal za sanaciju.

‒ Mi smo puna kuća ljudi, žena i ja, sin, dva unuka, unuka. Stariji unuk mi se oženio – priča nam Gile i kaže da su im trenutni prihodi dve male penzije. 

Pokrivanje radionice sada im je prioritet kako bi mogli da saniraju unutrašnjost zidova. Zato bi mnogo značilo kada bi im pomogao svako ko može. Najviše bi im koristila finansijska pomoć, jer kako kaže majstor Gile, muški deo ukućana zna da radi sve poslove i oko krova i malterisanja, pa bi do jeseni mogli sve da završe. Prijatelji iz inostranstva se već javljaju, pomažu sa po 50, 100 evra, priča nam Gile.

Iako su ga, kako nam kaže, pritisle godine, ipak ne gubi nadu. Da je tako, potvrđuje i to što ne odustaje od poslova koji su ugovoreni pre požara. „Izgorelo nam je 26 vrata koja je trebalo da isporučimo u Sokobanji, njih ćemo morati ponovo da radimo” – ovo je rečenica koja uliva optimizam da će se u majstor Giletovoj radionici uskoro ponovo začuti mašine.

A mi bismo dodali, možda je ovo prilika i da se one organizacije koje podržavaju i nastoje da očuvaju stare zanate kroz neki projekat uključe u ovu priču.

Majstor Gile


Maja Radoman: Pomozimo zanatlijama koje vole svoje mesto

 

Nesreća koja je zadesila majstor Gileta i njegovu porodicu posebno je pogodila i Maju Radoman Cvetićanin, direktorku Centra za kulturu i umetnost, koja je i pokrenula inicijativu za pomoć.

‒ Vest o nesreći koja ih je zadesila dirnula me je u dušu, jer sam nedavno putem potrebe za savetom čuvenog stolara, posetila ovu složnu porodicu. I samo dvorište skladom i urednošću ukazivalo je da se iza ulazne drvene kapije otkriva rad složnih generacija, a drveni mostić preko rečice ka školi nedaleko od kuće i vragolasti naziv ‘Mostić tri školarca’ i strugara pored, najavili su zanatlije koje vole svoje mesto – navodi Maja.

‒ Sve pretvoreno u pepeo. Onaj krov bez stolica kojim se majstor Gile hvalio nastao nakon rada na nekoj crkvi idealnog tehničkog rešenja krova, stotine crkvenih predmeta koji su čekali doradu u radionici, čak i one drvene kašike za koje se našalismo da bi mogle da budu lep poklon gostima opštine… 

Kako ističe malo je porodica, malih zanatskih radnji, pa i velikih preduzeća, koja okupljaju tri generacije zaljubljenika u isto – zanat i selo. I to u slozi i miru.

‒ Mladi su ostali na selu, sinovi nasledili zanat očeva, decenijama svojim rukama stvarali. Četrdeset godina kasnije – mašine, građa, namere, želje, snovi i planovi mladih koji očekuju prinovu …pepeo – sa setom zaključuje Maja. 

Porodica čuvenog majstor Gileta, kako kaže, izuzetna je po mnogo čemu – spretnosti u stolarskom zanatu koji se sa dede preko sina preneo na unuke, domaćinskom ponašanju i opstajanju na selu uprkos modi odlaska sa ognjišta, a o radinosti svih ukućana ove složne savremene zadruge nadaleko se priča.

‒ Čini mi se da poziv za pomoć i podršku u obnavljanju resursa vrednih zanatlija nikad više nije bio na mestu, nego u vremenima nebrige za komšiju, poznanika, rođaka, prijatelja – za čoveka?! – zaključuje Maja. 


Kustos Zavičajnog muzeja: Vredna i poštena porodica koja neguje stari zanat

‒ Kada smo pre par godina raspisivali tender za rekonstrukciju zgrade muzeja, dobar deo poslova odnosio se na stolarske radove. Stručnjaci Zavoda za zaštitu spomenika kulture  sumnjali su da ćemo naći stolara koji će uspeti da izvede sve detalje i ukrase u drvetu onako kako su to činili majstori prošlog veka – priseća se Aleksandar Nikezić, kustos Zavičajnog muzeja u Aleksincu, kako je počela saradnja sa majstor Giletom. 

Kada je kustos po završetku tendera upitao predstavnike izvođača kog majstora će angažovati za stolarske radove, dobio je odgovor: „najboljeg i jedinog koji može i ume da radi na spomenicima kulture koji su pod zaštitom”.

‒ Uskoro sam upoznao Dragišu i uverio se u njegovo umeće i veštinu. Nadzorni inženjer iz Zavoda za zaštitu spomenika priznao mi je da je odahnuo kada je na gradilištu kod muzeja zatekao Dragišu – seća se Nikezić. 

Od tada je, kaže, bilo poslova koji su iziskivali odličnog stolara, ali su imali sreću da su svi izvođači koji su dobijali posao na radovima u muzeju i oko objekta, uvek angažovali majstor-Gileta iz Ljuptena.

‒ Na nesreću koja je zadesila Dragišu potrebno je da odgovorimo solidarnošću tim pre što on ima kome da prenese svoje dragoceno znanje i iskustvo. Time bismo pomogli jednoj vrednoj i poštenoj porodici, a ujedno bismo sačuvali i tajne jednog zanata koji je deo naše nematerijalne kulturne baštine – poručuje Aleksandar Nikezić. 

 

Postavi odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

thirteen − 3 =