Тихомир Ђорђевић

Син лужанског пароха научник светског гласа

Академика Тихомира Ђорђевића, једног од главних утемељивача наше „науке о народу” зна читава Србија. Сврставају га у бриљантну генерацију великих имена српске науке и уметности, која је била призната и у свету. Убрајају га у групу београдских интелектуалаца где су и Михаило Петровић Алас, Јован Цвијић, Слободан Јовановић и Милутин Миланковић. Мало ко, међутим, зна да је тај живахни, скроман и добар човек, стасао у маленом Лужану крај Алексинца, у сиротињској кући и беди, која је и за оно кризно време била превелика.

Велики део живота Тихомир Р. Ђорђевић провео је у „алексиначкој Морави”, како је називао овај крај. Зато га Алексинчани с правом својатају, иако је по рођењу био Књажевчанин. У Алексинцу, где је радио као професор и једно време директор Учитељске школе и Алексиначке гимназије, у последњој години 19. века, покренуо је први етнолошки часопис на Балкану „Караџић” и то од сопствених средстава. То је малени Алексинац уздигло на ниво етнолошке престонице. Његов часопис био је изузетно цењен у научним круговима. Из Париза му Сима Тројановић 1900. године шаље писмо у коме наводи да су Французи на пољу обрађивања народних традиција још увек почетници, а да Алексинац постаје истински књижевно-фолклорни центар.

Мукотрпно одрастање 

У кући лужанског пароха Радослава Ђорђевића који је имао тројицу синова и једну кћер, живот пре рата, а посебно након њега, био је ужасно тежак. Тихомиру је било десет година када је избио Први српско-турски рат 1876. Како би сачувале живу главу читаве породице бежале су из алексиначког краја где су вођене централне борбе за ослобођење од Турака. Ђорђевићи су у то време уточиште проналазили у Сокобањи, Јагодини и њеној околини, док је отац Радослав морао да се прикључи војсци као трупни свештеник.

Рат је све уништио. Велики проценат становништва у алексиначкој Морави остао је без кућа, а нарочито нису били поштеђени домови православних свештеника. После рата на згаришту куће Ђорђевића подигнута је сулдрма. Био је то један собичак, са импровизованим кровом од блата и сламе, без кревета и препун дима због ватре која је горела у једном крају где је мајка Јелисавета кувала ручак да прехрани шесточлану породицу.

Срушена кућа није била једини шок за једанаестогодишњака који се вратио из избеглиштва. Слика згаришта сачекала га је и у Тешици на месту где је била његова школа. Тако је после завршеног првог разреда, основну школу морао да похађа у десетак километара удаљеном Алексинцу.

Несуђени лекар 

У време када је Тихомир Ђорђевић, након завршене гимназије, трагао за својим будућим занимањем, срез је изразио жељу да га школује за лекара. Зато је предложио свештенику да његов син упише студије медицине у Бечу о среском трошку.

‒ Нисам ја, попо, за лекара. Ја не могу ни пиле да закољем, не могу ни крв да видим, а лекар треба за све да је способан. Ја ценим пожртвовани рад лекара, али ја лекар не могу да будем – правдао се Тихомир оцу, а затим потврдио и народу да не жели да обмањује ни њих ни себе, иако му је било јасно да ће без финансијске помоћи тешко наставити школовање.

Вредан и паметан, успео је да исплива и да заврши Високу школу у Београду, где је становао са другом из детињства Костом Стојановићем, будућим министром финансија и научником.

С Теслом у САНУ 

Тихомир Ђорђевић је 1902. године у Минхену добио звање доктора наука. Докторат познатог српског етнолога односио се на „Цигане у Србији”. То га је довело у ред знаменитих светских циганолога, а постао је и члан лондонског Научног друштва за проучавање Цигана.

Баш на дан када је прослављао 53 рођендан, САНУ га је прогласио својим дописним чланом. На редовно чланство чекао је 16 година. Те 1937. године, 16. фебруара, Српска краљевска академија наука и уметности добила је два нова редовна члана, Тихомира Ђорђевића и дванаест година старијег, једног од најславнијих живих научника у то време, Николу Теслу. Тесла је тада имао 81 годину и најдужи дописнички стаж, јер је на редовно чланство у САНУ чекао чак 43 године.

Politika
Текст у Политици из 1937. године 

Док је радио као професор и директор у Учитељској школи у Алексинцу, био је омиљен међу ученицима. Његов дом увек је био отворен за ђаке, који су неретко посуђивали књиге из директорове богате библиотеке.

Након бомбардовања Београда и страдања Народне библиотеке, у априлу 1941. године, Тихомир је као прилог обнови завештао своју збирку књига, часописа и рукописа. Једна од највећих београдских приватних библиотека у то време, са преко осамнаест хиљада предмета, из ратом оштећене Ђорђевићеве куће пресељена је тек после рата, 1946. године.

Етнологија – једина љубав 

Цео живот Ђорђевић је посветио науци. Још од ране младости у бележнице је уносио све што је у народу чуо и видео, а тицало се живота, веровања и културе. И читавог живота етнологија је била његова једина љубав, а као плод те љубави проистекло је преко 700 књига и радова. Осим што је значајан за српску народну традицију, његов целоживотни научни рад бележи и румунски фолклор, живот Арбанаса, Јевреја, Јермена, Черкеза и Турака на Балканском полуострву.

Поред српског, говорио је и писао на још осам страних језика, грчком, латинском, француском, енглеском, немачком, румунском, албанском и ромском. На енлеском је писао студију о Македонији, а нека његова дела велики књижевници попут Јована Дучића касније су преводили на светске језике.

У Првом светском рату учествовао је као комадир болничке чете, али је то вероватно тешко поднео јер су га ратне дужности спречиле да присуствује мајчиној сахрани. Након што је са војском прешао Албанију, уточиште је пронашао у савезничким земљама. У Енглеској и Француској, заједно са Јованом Цвијићем, одржао је бројна предавања о Србији, њеној историји, народу и фолклору.

Током боравка у иностранству, јанура 1919. на Ђорђевићеву адресу стиже позив Николе Пашића за учешће на Мировној конференцији у Паризу. У историјско-етнографској секцији делегације Краљевине СХС, која је била сачињена од српских, хрватских и словеначких научника, Ђорђевић и Цвијић су били најистакнутији чланови.

Delegacija SHS
Ђорђевић у делегацији СХС на Мировној конференцији у Паризу 

У раљама окупатора 

После рата наставио је рад на београдском Универзитету, Коларчевој Задужбини, Српској академији наука и уметности. Други светски рат затекао га је на позицији председника Српске књижевне задруге. Нови глобални сукоб за једног од највећих научника из области српске етнологије био је кобан.

Чак ни људи од науке нису били поштеђени стравичног мучења окупатора. Ратне 1941. седамдесеттрогодишњи Тихомир Ђорђевић, научник светског гласа, завршио је иза зидина Бањичког логора. Окупатор је посебне просторије у објекту смрти резервисао за интелектуалце, а у једној од њих Тихомир је провео два месеца. Ослобођен је као најстарији заробљеник.

Највећи концетрациони логор у Србији напустио је измучен и нарушеног здравља. Ратне дане проводио је у кући сестре Драгиње у Београду, а лоше здравствено стање није поколебало његов ентузијазам. Са „младићким жаром” говорио је о будућности народа и етнологије, жалећи једино што ће неки његови радови остати незавршени.

Свет у коме се његово име и данас са пијететом помиње, напустио је 28. маја 1944. године, измучен болешћу, без адекватне лекарске помоћи и потребних лекова у ратом захваћеној српској престоници.

 

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

4 − 1 =