karikatura

Radnike najviše boli “nepravda”

Da sudska izvršna rešenja nisu garant radnicima da će od svojih bivših preduzeća naplatiti potraživanja činjenica je sa kojom su se mnogi Aleksinčani suočili proteklih godina. To je samo deo priče o mukama kroz koje su prolazili i još prolaze radnici, svesni da neće moći u potpunosti da naplate dug, a vreme će pokazati da li će se samo jedan deo te sume iznete u sudskim presudama naći u džepovima oštećenih. Na pitanje da li su im ta sudska rešenja nešto pomogla, odgovor je uglavnom negativan.

‒ Nažalost, sve zavisi od stečajnog upravnika, ako on nađe za shodno jer, po njegovim rečima, prvo su morali da budu podmireni i porez i struja i voda – kaže jedan od radnika kome je propala firma ostala dužna skoro dva miliona dinara.

PIK
Obično su prvi tužili rukovodioci

Ono što radnike, takođe, boli jeste urušavanje i propadanje njihovih bivših firmi od kojih su mnoge ostale samo ruševina. Većina ovih ljudi sebi ne može da objasni zašto je moralo tako.

‒ Ovde gde sam ja radio u hladnjači smo imali stražare koji su, nakon odlaska u stečaj, praktično tu i ostali da sačuvaju imovinu. Međutim, u drugim delovima ‘PIK-a’, tu prevashodno mislim na podrum i klanicu, nije bila takva situacija. Razumem da u kooperativama to možda nije bilo moguće zbog razuđenosti, ali mi nije jasno za podrum i klanicu. Što se podruma tiče, pretpostavljam da mnogi ne znaju, lagume koje poseduje ima u svetu samo ovde kod nas i u Čileu. Tu je stalna temperatura i leti i zimi plus 12 stepeni, što je idealno za čuvanje vina, rakije i tako dalje – kaže Slaviša Jovanović koji nije želeo da izađe iz prostorija hladnjače gde je radio, dok stečajni upravnik ne uruči rešenja o radnom odnosu petorici stražara koji bi čuvali imovinu preduzeća u stečaju, što se pokazalo opravdanim jer je imovina sačuvana i uspešno privatizovana.

I pored takvih zalaganja radnici se nisu mnogo ovajdili od prodaje u stečaju, pa se sa ove vremenske distance opravdano postavlja pitanje zašto su oni tvrdoglavo verovali u opstanak svojih preduzeća i nisu među prvima tužili firmu kako bi na vreme stali u red za naplatu duga.

– Mi smo mislili da će taj PIK, koji je imao sedam celina i hranio, ne samo Aleksinac, nego i Nišavski okrug, na neki način, kao kombinat biti zaštićen i da će ući u neko restrukturiranje. Tako je i obećano ministarstvu, ali šta se desilo, možda je neko od bivših rukovodioca namerno tražio pokretanje stečajnog postupka. Prodata je ogromna količina. Tražio sam u ono vreme da se dostavi koliki su iznosi, ali to je sve bilo obavijeno velom tajne. Tako da imam i pisane dokaze o traženju tih podataka, ali to je nažalost bilo nešto jače od radnika i od mene – kaže Jovanović.

Rezultat svega toga bila su prava na papiru, a u stvarnosti mnoge nerazjašnjene situacije, sumnja i neverica, uz gubljenje perspektive za ove radnike. A kako je biti bez posla možda najbolje potvrđuju reči jednog od naših sagovornika:

‒ Strašno je bez posla. Mnogi iz naših preduzeća su time pogođeni, a i naša privreda. Međutim, dok smo živi ima nade. 

grbOvaj medijski sadržaj nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

Postavi odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

2 × one =