Žarko Trebješanin

Prof. dr Žarko Trebješanin: Država deklarativno protiv nasilja, u praksi kontradiktorna

Mediji su danas puni nasilja, ali je očigledno da nema dovoljno volje da se ono spreči, smatra psiholog prof. dr Žarko Trebješanin. To potkrepljuje nedavni slučaj kada je predsednica vlade stala u odbranu rijaliti šou programa, koji su jedan od glavnih izvora nasilja u društvu. Zašto jedan od najboljih psihologa današnjice i čovek koji, kako sam kaže, nikada nije bio po voljni ni jednom režimu, smatra da nasilju doprinose politička i društvena elita, partije i većina medija, razgovarali smo nakon njegove jučerašnje posete Aleksincu, kada je osnovncima i srednjoškolcima održao zanimljivo predavanje o vršnjačkom nasilju. Neka od ključnih pitanja su kako da u ovakvom okruženju stasaju moralno čisti ljudi i da li je u ovakvim okolnostima uopšte moguće prevenirati nasilje među mladima.

̶ Da bi smo mogli da izvršimo prevenciju nasilja, mi moramo znati odakle potiče nasilje. Najčešće potiče iz porodice, odnosno disfunkcionalne porodice gde su odnosi poremećeni, neskladni, gde ima konflikata, gde recimo jedan od roditelja ili čak oba zlostavljaju svoje dete, ismevaju ga, ponižavaju ili ga čak fizički neprestano maltretiraju. To stvara agresiju koja se gomila i onda se ona ispoljava upravo u školi. Ali, naravno nije samo porodica tu su mediji – smatra naš sagovornik.

Žarko Trebješanin Govorili ste o štetnom uticaju rijaliti programa, ali kako se zaštiti od njih kada su sveprisutni? 

Ispada da neko ko ima privatnu televiziju može da radi šta hoće i da preko tih rijaliti programa, može prosto da indukuje nasilje jer deca i mladi u tom uzrastu uče ugledanjem na uzor. Ako su uzori nasilni, a pogotovo ako su nagrađeni za to nasilje, umesto da budu kažnjeni, kao što to imate u rijaliti programima, onda naravno da mladi jednostavno uče od njih. Na kraju vide da se u realnom u životu ti nasilnici obično preko noći obogate na razne nelegalne načine i da žive mnogo bolje nego ostali svet koji je pošten i nenasilan. Ako hoćemo da izmenimo sliku društva koja ima isuviše nasilja treba da podstičemo jedan sasvim drugačiji sistem vrednosti, gde neće da se nagrađuje onaj ko je drzak, ko krši sva pravila, nego oni koji imaju savest i dovoljno empatije za patnju drugih. Dakle treba razvijati drugarstvo, solidarnost, saosećanje, osećanje za pravdu, da bi smo mogli prosto da sprečimo nasilje. Potrebno je da deca imaju u sebi jednog moralnog sudiju, a onda ako već dođe do nasilja moramo imati zaista dobar program prevencije i terapije nasilja. Da prosto onaj ko je nasilan shvati da može da se ponaša na jedan sasvim drugačiji način, a da opet postigne to za čim žudi, a to je često afirmacija među vršnjacima. Može se afirmisati i kroz sport, kroz to da budu vođe različitih sekcija, jer nasilnici često imaju dovoljno socijalne inteligencije, ali koju koriste na pogrešan način.

Čini se da su svi donekle zakazali u prevenciji nasilja, sve je više disfunkcionalnih porodica, a nasilničke poruke deci se plasiraju i kroz crtane filmove. Od koga se najviše očekuje da prevenira nasilje, od države, porodice ili nekog trećeg? 

Najkraći odgovor bi bio, naravno, to je zadatak svih nas, ali zaista jeste tako. Vrlo često tu imate neko loptanje, centri za socijalni rad prebacuje odgovornost na školu, škola na centre ili na policiju, opet država može da to prebacuje na porodicu, društvo i tako dalje. Kada pogledate recimo vladu, to nije samo posao ministra policije, ni ministra za socijalni rad i slično, to je zadatak i ministra omladine i sporta i ministra za kulturu. Ali kao što znamo kada se umešao ministar za kulturu i kada je rekao da rijaliti programi treba da se ili ukinu ili da se premeste u drugi termin, ispalo je da njega napadaju iz vlade i čak i predsednica vlade, kako se zaboga on meša u posao medija i to privatnih medija. Pa ti privatni mediji moraju da se ponašaju u skladu sa konvencijama o dečjim pravima, o ljudskim pravima… Sve se to ovde krši i to nedopustivo krši. Ko god je u javnom prostoru on mora da ima odgovornost. Nemoguće je pravdati to time da svako ima pravo da radi šta hoće zato što je privatnik. Zamislite kada bi neko ko proizvodi hranu prodavao hranu koja je zaražena kao što se nekada i dešavalo na primer sa ‘zozovačom’. Mora da postoji tržišna inspekcija za ono što je štetno za fizičko zdravlje. Isto u ovom slučaju, ako ovi rijaliti programi nisu štetni za mentalno zdravlje onda ne znam šta je štetno.

Koliko onda možemo da kažemo da naša država vodi brigu o prevenciji svih vrsta nasilja? 

Sa jedne strane, deklarativno gledano ona vodi računa. Postoje različite nevladine organizacije, imate u školama neke dobre programe kao što je ‘zona škola bez nasilja’, imate i dobre zakone koji su čak nekada možda i preterano strogi, pa ne sme dete ni na koji način fizički da ‘pipnete’. Ali šta to onda znači, možete da ga zlostavljate na neki mentalni način da dete potpuno ubijete u pojam, da dete potpuno izgubi samopouzdanje, da ga zlostavljate, upropastite, ali da ga uopšte fizički i ne dodirnete. Sa druge strane, kada pogledate političke debate u kojima učestvuju upravo ti ljudi koji se zalažu protiv nasilja, tu vidite golo nasilje i verbalno, a maltene dolazi i do fizičkog. Imate u skupštini isto nedopustivo mnogo nasilja i to veoma raznovrsnog, imate iznošenje prljavog veša, vređanje, govor mržnje, do onoga da maltene imate fizičke obračune.

Kako kao psiholog tumačite toliko prisustvo nasilja u društvu? 

To je više pitanje za sociologe. Ukoliko je veća kriza u društvu, ukoliko su ljudi nezadovoljniji, ukoliko ima više frustracija, poznato je da tu raste agresivnost. Čim imate porast osećanja frustracije, nezadovoljstva, besa, agresije, to negde mora da se ispolji i onda imate ono što smo, nažalost, viđali na stadionima, na ulici, takozvane navijače, a u suštini huligane. Oni su zaista pokazivali takav stepen nasilja da se to nasilje nužno preliva svuda u škole, u kafiće i na svim javnim mestima. Opet kažem, ako političari koji bi trebalo da služe za ugled mogu da se ponašaju nasilno onda sve to itekako doprinosi. Najzad, ali ne najmanje važno, ako imate porodice koje su toliko zauzete time da se preživi, da se zaradi, onda su ta deca ipak prepuštena manje više sama sebi i naravno ovim medijima koji nude potpuno pogrešne nakazne uzore, onda ne možete očekivati da od njih ispadnu dobri i pošteni građani.

Dobitnik ste priznanja „Borislav Stevanović”, koje nosi naziv po našem Aleksinčaninu, koliko Vam znači ta nagrada? 

To je zaista najuglednija nagrada koju može dobiti jedan psiholog, a ja mogu da kažem da nisam dobitnik nijedne društvene nagrade i to mi je drago. Živeo sam u takvim sistemima ‘da me nagrade, kao da bi me kaznili’. Ove nagrade koje vam dodeljuju vaše kolege, i to najuglednije kolege za naučni doprinos Srbiji, to je za mene veliko priznanje. Pogotovo kada znam da su pre mene nagradu ‘Borislav Stevanović’ dobili profesor Nikola Rot, Ivan Ilić i mnogi drugi. Naravno da sam izuzetno zadovoljan jer, kao i mnogi drugi, smatram da je Bora Stevanović zaista jedan od naših najvećih psihologa. Nažalost, ljudi ne znaju o njemu koliko je zaista zaslužio, ali to je tako. Evo kada smo baš kod Aleksinca, malo je poznato da je Tihomir Đorđević jedan od naših najvećih etnologa, koji je ovde izdavao časopis „Karadžić” za koji smem da tvrdim da je zaista bio, ne samo ovde na Balkanu, nego i u Evropi jedan od najboljih časopisa za folkloristiku. Danas, nažalost, mnogi znaju nekog ko je bio pet minuta u nekom programu ili ko se zadržao tri dana u nekom rijaliti programu, a ne znaju recimo za ovako velike i značajne ljude.


Opširniji intervju sa prof. dr Žarkom Trebješaninom biće objavljen u narednom broju AL novina.

 

Postavi odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

5 × 1 =