Dani Tihomira Đorđevića

Проф. др Недељко Богдановић: Ондашње обогаћује данашње

Србију је упознао са нашим, такозваним јужњачким говорима, а у своју богату библиографију проф. др Недељко Богдановић уписао је и дело „Говор Алексиначког Поморавља”. Први је носилац признања „Чувар завичаја” које му је прошле године на „Данима Тихомира Ђорђевића” доделио алексиначки Центар за културу и уметност. Данас је у склопу ове манифестације осамдесетдвогодишњи професор Богдановић одржао предавање „Људска је душа рудокоп златни” кроз које је присутним ђацима из алексиначких школа одгонетао значење појединих речи и покушао да их натера да и сами истражују богатство језика.

Професор Богдановић истакао је и значај Тихомира Ђорђевића, који је, како је рекао, своја сазнања на добар начин пренео нама данас и генерацијама које долазе.

‒ Све се ово одржава у данима посвећеним једном великом човеку који је овде одрастао и овде дошао до неких својих сазнања. Ви сте центар који може да се похвали једном величином какав је Тихомир Ђорђевић – рекао је Богдановић. 

Dani Tihomira Đorđevića

Искористили смо прилику и да професора Богдановића, признатог српског лингвисту, питамо каква је будућност српског језика и да ли му услед уплива страних речи и израза прети нестајање?

‒ Мислим да ће остати језик, мада има примера на свету да се језици губе када изгубе своје речи. Ми још можемо да кажемо, рецимо, палац или кажипрст, дакле докле год постоје слични појмови језик ће живети. Не треба жалити и рећи сада је сиромаштво или богатство језика. Људи ће увек измислити и нову реч ако устреба. Један наставник у Нишкој бањи дао je деци задатак да опишу какво је лето. Једна ученица је написала да је лето било жегоморно, е то жегоморно лето не постоји у речницима. Она је спојила реч жега и реч уморно, заморно – објашњава Богдановић. 

Dani Tihomira ĐorđevićaИпак чињеница је да се данас млађе и старије генерације у појединим тренуцима не разумеју, а да је за нека стара књижевна дела млађим генерацијама потребан и „преводилац”. Професор Богдановић каже да је за тумачење и очување старих записа задужена струка и да захваљујући њима чувамо и изразе који можда тренутно нису актуелни, али будућим генерацијама могу бити алтернатива.

‒ Један од начина да се речи сачувају је кроз учење прича из старина. Други начин је да се те речи забележе и фиксирају, дакле похрањују у књигама, тонским записима и тако даље. Наступиће тренутак када ти појмови не буду својина другог човека, односно нове генерације имаће неке друге речи, али ће увек имати и ове. Заборављало се све до тренутка док се није записивало, а језик као записан живи. Рецимо да нису записане народне песме више нико не би имао времена да хиљаду стихова зна или учи напамет – каже наш саговорник. 

И у белешкама Тихомира Ђорђевића забележене су неке речи које данас ретко ко користи.

‒ Он је у својим записима на пример имао реч, „како сам ја учио да чурим”, односно да пушим, и то је када је он био дете у Тешици. Ми бисмо рекли да је чурити данас застарело, превазиђено, сељачко – објашњава професор Богдановић како се временом удаљавамо од одређених речи.

‒ Довољно је, ипак, само да се схвати да све то ондашње богати ово данашње – закључује на крају професор Богдановић.

 

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

one + nineteen =