На данашњи дан пре 17 година дошло је до етнички мотивисаног прогона над Србима на Косову и Метохији. У тродневном мартовском погрому 2004. године страдало је 19 особа, међу њима 9 Срба и 11 Албанаца, запаљено је и уништено преко 900 кућа, протерано из својих домова око 4.000 Срба, спаљено и оскрнављено 39 светиња и манастира Српске Православне Цркве, међу њима и оних који представљају светску културну баштину и под заштитом су УНЕСКО-а.
За многе аналитичаре ти мартовски догађаји су само наставак систематског протеривања Срба са њихових вековних огњишта. Наша новинарска екипа је боравила током новембра прошле године на тим просторима када је са нашим сународницима разговарала о многим темама.
Део тих прича објављен је у регионалном месечнику „Новости југаˮ. Због ограниченог тиража, а у жељи да ове приче стигну до већег броја читалаца, у наредних неколико дана објављиваћемо те садржаје настале на том путовању, а чији су аутори Власта Н. Ценић, Нинослав Миљковић и Марко Радић.
(насловна фотографија преузета са сајта Епархије рашко-призренске)
Пре 17 година Дарко Димитријевић први је јавио о трагедији у Гораждевцу
Живојине, убијена су српска деца
Страшан злочин почињен пре 17 година у Гораждевцу на реци Бистрици, када су страдала српска деца Иван Јововић и Панто Дакић, и даље је мрља на лицу косовских институција и међународне заједнице.
Метохијска котлина је, кажу, налик царској круни. Благо брежуљкаста, оивичена је ободима Шар-планине, Проклетија, Јуничких планина, Паштрикa, Мокрe Горe… Један од бисер-градова те круне јесте и Пећ. На неколико километара смештен је Гораждевац, највеће српско село у Метохији. Први писани помен села налази се у повељи краља Стефана Првовенчаног манастиру Жичи из 1220. године, што говори да је Гораждевац, само званично, преко сто година старији и од Пећке патријаршије!
Најстарија сачувана црква – брванара у Србији је баш овде изграђена почетком 17. века и посвећена Светом Јеремији. Нажалост, Гораждевац је данас најпознатији по стравичном догађају који се десио пре 17 година. О овоме разговарамо са Дарком Димитријевићем, директором Радио Гораждевца, који је први јавио свету о овом невероватном чину.
У тренутку када се тај злочин догодио, био је у својој кући, као свежи повратник у Гораждевац.
− Ја сам средњу школу завршио у Крагујевцу. Дошао сам да се помало упознајем са локалном радио станицом, да помажем техници и да, једноставно, учим тај посао. Тог дана, 13. августа 2003, око пола дванаест спремао сам се да са братом и његовим другаром кренем на обалу реке. Бистрица је удаљена око два километра од центра села. Око петнаест до један сам чуо пуцањ. Три серије по један рафал из аутоматског оружја. Оно што је кроз моју главу прошло, као и код свих Гораждевчана, јесте да се тог дана догодило нешто страшно − прича Дарко.
И те његове слутње су се заиста обистиниле. Сео је у ауто који је возио његов отац, плашећи се да му брат није већ био на Бистрици. Два километра до реке трајала су као вечност.
− Успут смо морали да стајемо, јер су возила родбине и родитеља, који су скупљали своју рањену децу, журила да би им се указала лекарска помоћ у локалној амбуланти и војној бази КФОР-а. Видео сам доста истраумиране деце, огребане од жица којима су ограђене њиве, од трчања кроз кукуруз, бежања од те опасности. Трчали су у великим групама ка својим кућама. И у тренутку када сам стигао на Бистрицу, ту је било неколико познаника, мојих комшија који су испричали у неколико реченица да се догодило нешто страшно, да су два дечака тешко погођена: Иван Јововић, иначе мој школски друг, и Панта Дакић, да има још неколико рањених… Слика која ми је парала очи јесте заиста страшна: обала реке, делић плаже на којој се виде на сваком метру квадратном трагови тог злочина. Трагови меткова који су забодени у неки пањ, трагови дечје одеће, обуће, дечјих бицикала који су били разбацани туда, ватре на којој су деца пекла кукуруз, то је све деловало као неки сан, као да то није нешто што се стварно догодило – сећа се Дарко тих тренутака, као да су се јуче десили.
У том тренутку наш саговорник је успео да позове тадашњег уредника КиМ радија и председника Косовске медијске асоцијације, чији је део и сам био као радник Радио Гораждевца. Само је имао снаге да изговори: „Живојине, десило се нешто страшно.”
− На питање шта се догодило, рекао сам да су убијена српска деца. У том тренутку сам изгубио глас. Он је покушавао телефоном да ме дозове. Чуо сам његов глас и дозивање. Шта се догодило, испричај нам, ево, снимићемо изјаву, извештај…. Међутим, све што сам могао да изговорим када су ми колеге из режије јавиле да су укључили снимање, било је: ‘Десило се…’. И, једноставно, нисам могао даље. Морао сам да седнем ту са стране на неки пањ и да дођем к себи – присећа се тих тренутака овај медијски радник.
За то време стигла је косовска полиција, УНМИК полиција, кренули су да обележавају место злочина, да постављају жуте траке.
− Стигли су чак и неки албански полицајци унутар косовске полиције и сећам се добро да је кренуло комешање, гурање између локалних Срба, родитеља деце, и тих полицајаца, који су на неки начин, у неком моменту чак и вређали родитеље. И након неких тридесетак минута успео сам да се приберем, да поново позовем редакцију КиМ радија и да испричам у том свом првом извештају шта се заправо догодило на Бистрици и шта је оно што сам ја у првом моменту успео да видим. Ја мислим да сам тог дана сазрео и да сам тог дана постао новинар − прича овај, тада младић, а сада већ искусни новинар, који предано доприноси да медијска сцена на српском језику буде богатија.
Игра, смех, идилични вир, река Бистрица, звучи тако идилично, али… Гораждевац је тада био херметички затворени гето чуван од војника Кфора који су имали пунктове, патроле, па чак и базе у његовој непосредној околини. Деца нису прешла границу „гета”, то су имања њихових очева, кукуруз који су пекли – они су сејали.
− Лепог летњег дана десио се стравичан злочин. Злочин у коме је пуцано на децу која су се купала у реци. Тог тренутка је било осамдесеторо српске деце. Неко, наравно ‘још увек непознат’, пуцао је на децу која су се купала и користила то лепо време за најлепше тренутке детињства, а који су се на крају претворили у хорор. Ређају се незаборавни тренуци: од тренутка када се то десило на Бистрици, преко тренутка када смо сазнали да су двојица од шесторице рањених, који су били у најтежем стању, преминули. Такође, сећам се вечери када су они враћени са обдукције у Гораждевац а сви мештани, њих преко хиљаду, изашли на централни трг и сви у једном огромном кругу палили свеће да дочекају страдалу децу. То су заиста потресни тренуци… Сећам се и парастоса и опела на гораждевачком гробљу који је служио, сада већ упокојени митрополит Амфилохије и владика рашко-призренски Теодосије. То су тренуци које не можете лако избацити из сећања − каже наш саговорник и додаје да су то слике су које су се за вечност урезале у његово памћење.
Тога дана били су ту и представници међународне заједнице. Убиство деце осудили су домаћи и међународни званичници, а због овог трагичног догађаја одржана је и седница Савета безбедности Уједињених нација. Убице дечака, и поред награде од милион евра и обећања представника Унмика да ће, како су рекли, „преврнути сваки камен да их нађу”, нису познате, а за злочин над недужном децом још увек нико није одговарао.
− Иако родитељи често указују да имају одређене сумње, нико их није контактирао. Мисија Еулекса задужена за правду је 2011. године писмом обавестила породице да се истрага обуставља и од тада је и формално затворен случај убијене деце. Десило се то у неком друштву за које кажемо да тежи ка демократији, правди и праву − са горчином констатује Дарко.
Након трагедије која је задесила Гораждевац, тадашња Канцеларија за Косово и Метохију је финансирала изградњу базена, који данас користе деца у Гораждевцу. Река Бистрица више не тече на месту страдања. Тече неких 200 метара даље од места где су убијена та деца. Деградацијом тог земљишта променили су ток Бистрице. На други крај, како каже Дарко, одвели су је албански привредници који копају песак.
− Оно што обесхрабрује локално становништво и нас Србе јесте да у одређеној мери поједини грађани који не живе више у Гораждевцу и одселили су се, продају своја имања, а нико не чини ништа да их у томе спречи. Моје мишљење је да не треба продавати земљу која је натопљена крвљу наше деце. Због будућности деце, због поуке која се може извући, због очувања наше имовине, наших манастира, традиције, културе. Жртве ове деце нас обавезују на то, да српски живаљ не напушта простор Метохије – поручује наш саговорник.
Власта Н. Ценић
О саговорнику
Дарко Димитријевић, уредник Радио Гораждевца, био је председник борда Косовске медијске асоцијације. Припала му је 2017. годишња награда УНС-а „Димитрије Давидовић” за уређивање, а 2018. специјална награда на Фестивалу документарног филма „Графест”. Награда за новинарску храброст, која се додељује у спомен на убијеног новинара Вечерњих новости из Јагодине Милана Пантића, додељена је 2008. нашем саговорнику. Жири је проценио да је оно што ради Дарко Димитријевић заиста професионална храброст: „Дарко Димитријевић, усамљени борац за информацију и истину о животу у српским енклавама протеклих година био је на удару свих који покушавају да се сакрију од јавности. Захваљујући Дарку Димитријевићу житељи српских енклава, али и медији широм Србије, нису ускраћени за информације из Метохије где живе малобројни повратници.” Ожењен је, отац двоје деце.
Текст објављен у додатку “КиМ Одјек” – Новости југа бр.70-71 (новембар-децембар 2020.)