Вече чаробне фруле, балканских жица и љубавних стихова – овако је у алексиначком Дому културе обележен Међународни дан жена, 8. март. Трио Балканске жице, маестро Бора Дугић и глумац Игор Ђорђевић заједничким двочасним наступом, не само да су уприличили празник жена, већ су, по причи посетилаца, направили и концерт за памћење.
Вече су отворила тројица Старчевића, професор Зоран и његови синови, професори класичне гитаре, Жељко и Никола. Композиције које комбинују мноштво стилова, од џеза до џипси и етно музике, претварајући их у јединствени звук биле су увертира у незаборавно осмомартовско вече. У једном тренутку на једној гитари нашло се шест руку , производећи необичан звук који је публика нетремице пратила.
˗ У мору дешавања који обележавају данашњи дан, пре свега, естрадни програми, чини се да је ово културна оаза, односно култура у правом смислу речи – рекао је професор Зоран Старчевић и захвалио се алексиначком Центру за културу и уметност што је организовао баш овакво осмомартовско вече.
˗ То што сте са нама одлучили да проведете ово вече говори много о вама – додао је Старчевић обраћајући се публици у алексиначком Дому културе.
Затим је са сцене одјекнула композиција Томе Здравковића, коју су Страчевићи извели и пре неколико месеци на истом месту на вечери уприличеној у част рођења овог алексиначког певача. У измењеном аранжману препознатљиву Томину песму „Два смо света различита” пратило је ритмично тапшање публике.
Поетски део вечери кренуо је песмом Мике Антића. Рецитујући стихове „Епилога”, „Ја сам признао једној жени да је живот нешто просто у мени – а није баш тако просто”, алексиначку публику поздравио је глумац Игор Ђорђевић. „Ово је можда песма Ђорђа Катића”, рекао је глумац, и отпочео рецитовање „Пијанства” Владислава Петковића Диса. Након песме Витомира Николића „Први снијег” са балканских жица прострујало је „Ајде Јано”.
А онда је професор Зоран Старчевић најавио маестра Бору Дугића. Одушевљена публика громким аплаузом поздравила је са нестрпљењем чеканог госта. Захваљујући се на срдачној најави, маестро Дугић је рекао да нажалост такав обичај не практикујемо често у Србији.
˗ Више волимо да се задевамо, него да се уздижемо. Зато треба следити велике народе који једни друге уздижу. Зато су и велики – рекао је Дугић и на својој чаробној фрули засвирао ноте свог земљака, Крагујевчанина Драгише Недовића, „Стани, стани, Ибар водо”. ˗ Има једна песма која је толико лепа да је успела да се пробије до најзабитијих кутака ове планете ˗ био је маестров увод у извођење „Зајди, зајди”, која се свира уз невероватну технику, такозваног континуалног даха. Кроз Борину фрулу ноте су допирале до душе сваког устрепталог појединца у публици који је са великом пажњом, хипнотисан пратио покрете и музику са сцене. Наступ маестра завршен је његовим чувеним „Скакавцем”, невероватном симфонијом духа и даха.
˗ Музика је краљица уметности и свака уметност тежи да постане музика ˗ рекао је глумац Игор Ђорђевић пун утисака, након Бориног наступа.
˗ Вечерас је била феноменална публика, каква се само може пожелети. Видели сте какав је аплауз био када сам завршио наступ. Врло сам срећан што се догодило ово вечерас. Никада нисам био у Алексинцу, пролазио сам само, али свирао сам први пут, а налазим се баш у позним годинама, па некако чудно мало делује. Ја сам Крагујевчанин, који живи у Београду, али Србија је исувише мала и није Алексинац на крају света. Све је то тако близу, само што или ми немамо времена да дођемо или нас нико не зове, а незван гост, знате, не воли да долази – рекао је Бора Дугић након наступа.
Да свих ових педесет година наступа са великом енергијом и љубављу и да је управо то оно што га је поставило у ред најбољих српских музичара, потврдио је маестро Бора Дугић својим речима на крају концерта.
˗ Ваш аплауз је потврда да нисам узалуд свој живот посветио фрули.
Након концерта из хола Дома културе допирали су само позитивни коментари задовољних посетилаца који су искрено уживали у овој окрепљујућој културној магији.
Цео интервју са маестром Бором Дугићем биће накнадно објављен на нашем порталу