Загорје об Сави, драгуљ словеначке гостољубивости. Ово је слоган у туристичком проспекту посвећеном овом месту. Посебно је та љубазност била изражена према малобројној експедицији Алексинчана који су ових августовских дана боравили у Загорју об Сави, а поводом обележавања Дана општине. Свуда где се појављивало возило са алексиначком регистрацијом људи средњих и старијих генерација су нам се јављали, пожелевши добродошлицу уз коментар „били смо у Алексинцу” или „чули смо за тај град”. Многи од њих су у граду на Моравици боравили у оквиру побратимске размене између општина Алексинца и Загорја об Сави, која, са кратким прекидима, траје око четири деценије.
О тим почецима нам прича један од наших домаћина, Едвард Текавчич, који нам је говорио о првом доласку у Алексинац.
– Наше дружење је почело 1977. године, када смо имали спортске сусрете. Једне године смо их одржавали у Алексинцу, следеће у Омишу, а наредне у Загорју, сваке године у другом граду. Од свих тих места најбоље за дружење је било у Алексинцу. Осећао сам се као код своје куће и од тада сам стално долазио у ваш град – каже наш домаћин и напомиње да од тада почиње и дружење са Јованом Живићем, који је овог пута био у спортској делегацији Алексинца.
Едвард каже да је и са другим Алексинчанима одржавао контакте и да та пријатељства никада нису прекинута.
– Ја сам био и 1989. године у Алексинцу, када је била рударска несрећа. Тада сам возио спасиоце у рудник, били смо 10 дана.
Наш словеначки пријатељ посебно истиче пријатељство са Алексинчанима и каже да увек када борави овде људи му прилазе, поздрављају га, а додаје да је град на Моравици посетио и за време НАТО бомбардовања 1999.
– Сусрет са пријатељима из Алексинца је увек био емотиван и таквих људи као што су они нигде нема. Са колегама из Омиша је било добро, али су се мало променили после свих дешавања у некадашњој заједничкој држави. Није као са Алексинцем, у коме би сваке године долазио по 2-3 пута.
Да је пријатељство Алексинчана и ових људи из Загорја об Сави искрено приметили смо и ми јер су много више времена проводили у међусобном дружењу, него што су то чинили са гостима из хрватског Омиша.