Житарице најугроженије климатским променама нарочито на југу

Временске неприлике постале су све чешћа појава у протеклих пола века. Педесетогодишње испитивање о утицају врућина и суша на биљну производњу у Европи показују да су ове временске осцилације утростручиле утицај на приносе. Између 1964. и 1990. екстремне временске појаве узроковале су губитке од 2,2 одсто, а који су се од 1991. до 2015. попели на 7,3 одсто.

Житарице су највише погођене и заузимају готово 65 одсто обрађених површина у Европској унији. Будући да се очекује да ће таква екстремна раздобља бити све чешћа због загревања планете, стручњаци упозоравају да треба размислити о стратегијама и приоритетима у циљу побољшања отпорности пољопривредно-прехрамбеног система. То захтева, поред осталог, да се изнова размотре отпорније сорте.

Слична ситуација је и у Србији ако није и алармантнија, нарочито на југу Србије. У Нишавском округу када су у питању житарице, пре свега кукуруз и пшеница, овог лета и јесени било је више топлотних таласа који су негативно утицали на род, како у кванитативном, тако и у квалитативном смислу.

Почетком августа су већ биле зажутеле многе парцеле што није уобичајено. Кукуруз је узрео, или боље рећи изгорео, па по процени стручњака  на око петнаест одсто засејаних површина није било скоро никаквог рода.

− Различита агротехника, различит тип земљишта, различита генерација хибрида сигурно да је утицала да неки хибриди мање или више настрадају од ових високих температура и суше. Температуре за време топлотних таласа преко 40 степени су сигурно утицале да се на великом делу површина прерано заврши вегетација кукуруза,  нарочито на песковитим теренима и на оним са ниским нивоом агротехнике – објашњава нам Саша Станковић, саветодавац у Пољпривредно стручној и саветодавној служби Ниш.

На осталим површинама род је зависио од врсте земљишта, примењене агротехнике, врсте хибрида и густине засејаности, односно склопа биљака. Углавном су приноси били знатно испод просека.

‒ Осим површина где нема никаквог приноса, има и парцела где су приноси смањени у неком опсегу од 30 до 70 посто, све опет кажем, зависно од хибрида, од типа земљишта, од надморске висине и наручито од ђубрења, дубине обраде и густине сетве. Приноси кукуруза, на њивама са нешто бољим нивоима агротехнике и у заливању су и преко вишегодишњег просека, али то је заиста мали број, односно проценат површина. Тако да, у глобалу речено, велики је пад приноса и значајно нижи приноси у односу на вишегодишње просеке – закључује овај стручњак.

Нешто повољнија ситуација је била са пшеницом, али и код ове житарице било је наведених утицаја, као и код кукуруза, на приносе и квалитет хлебног жита. Срба Трифуновић из Лужана каже да је било парцела које су дале приносе изнад шест тона по хектару. Он напомиње да су остварене прогнозе да ће приноси, тамо где су примењене добре агротехничке мере, бити изнад пет тона по хектару.

Његов колега Предраг Ђорђевић из Гредетина, који пшеницу такође производи на неколико десетина хектара, каже да су тамо где је употребио семенску пшеницу приноси и преко шест тона, а на осталим парцелама пет и по тона по хектару. Ђорђевић каже да су то добри приноси ако упоредимо неке године када се једва четири тоне убирало по хектару. Што се тиче јечма и ту су приноси, тамо где је агротехника добро одрађена, око шест тона по хектару, али је просек око пет. У разговору са пољопривредницима чули смо да су изненађени оваквим приносом, а појединци кажу да је осим уноса вештачког ђубрива на добар принос утицао и стајњак са којим су нађубрили парцелу.

Нажалост, ово су појединачни примери успешног прилагођавања климатским промена уз помоћ појачаних агротехничких мера, правилног одабира хибрида и домаћинског газовања земљишта. У већини случајева због скупог репроматеријала, коришћења неадекватног семена, из амбара и слично, лошег одабира земљишта и парцела за одређене усеве, приноси хлебног жита због суше и недостака падавина, су толико ниски да је рентабилност гајења пшенице на граници исплативости, па и у минусу, односно доноси губитке.

Зато је неопхдно да се стручне службе, локалне и републичке, не само декларативно већ и суштински укључе у решавање овог проблема, како би барем код оних већих и моћних газдинстава допринеле да њихова производња буде у складу са потребама које проузрокују климатске промене. У супротном, сви ми ћемо плаћати данак климатских промена, ратари кроз приносе, потрошачи кроз цене, а држава кроз финансијске и извозно-увозне билансе.

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

twenty − 19 =