У многим документима и расправама констатовано је да је положај жена на селу горући проблем у области родне равноправности, јер друштвене норме, традиционални ставови и стереотипи ограничавају њихов напредак, иако оне представљају неискоришћени ресурс Србије.
На југоистоку Србије жене на селу, суочавају се и са сиромаштвом. А где је сиромаштво ту су и проблеми са здравственим и пензијским осигурањем, са здравственом заштитом и слично. У таквим околностима жене на селу су у већем степену изложене насиљу, које често није препознато нити евидентирано.
На незавидан положај жена на селу указују и подаци у истраживању „Друштва за развој креативности” из Алексинца спроведено у селима ове поморавске општине. Око 60 одсто испитаних жена сматра да улога жене на селу није довољно цењена ни од стране чланова породице, ни од шире заједнице. Скоро 90 одсто испитаница препознаје да нема жена у управљачким структурама на нивоу месних заједница, ретко која од њих учествује у развоју локалних планова на нивоу месне заједнице и шире.
Дуг пут до лекара и продавнице?
Женама са села нису доступне ни најосновније услуге, почевши од продавница. Нека села немају ни једну продавницу, што ставља целокупно становништво, а посебно жене које су углавном упућене на припрему оброка, у отежан положај. Ситуација постаје још тежа када су у питању здравствене услуге попут гинеколошког прегледа. У селима где нема ни сеоске амбуланте, жене морају да дођу до изабраног лекара који се налази у другом селу, затим добију упут како би стигле до специјалисте у граду или неком урбаном центру. Ову забрињавајућу ситуацију истакла је Снежана Живадиновић, председница управног одбора „Друштва за развој креативност”, која је била на челу овог истраживања.
„Поред овога што сам набројала, могу да кажем да су оне вишеструко маргинализоване из тог разлога што су веома често у насилним односима, нису запослене, економски су зависне од својих партнера или других чланова своје породице. Стара жена на селу је такође доста дискриминисана јер јој је онемогућена правилна здравствена заштита. Она је онемогућена и физички да ради и не може више да доприноси својој породици, у огромној је зависности и економској и физичкој од осталих укућана”, нагласила је наша саговорница Снежана Живадиновић.
Она још напомиње да се од сеоских жена очекује да играју улогу мајке, супруге и снаје. Исто тако су одговорне за свакодневне кућне послове. Ова разноликост улога ствара велики терет, сматра наша саговорница, јер често морају да балансирају између више одговорности и врло мало времена за себе.
„Сеоске жене су под великим притиском јер их друштво често види као стуб породице и пољопривреде, али истовремено игнорише њихове потребе и проблеме. Оне су не само носиоци домаћинства, већ и раде на њиви, често као пољопривреднице али газдинство најчешће није регистровано на жену, што указује на додатну дискриминацију јер остаје без икаквих примања и без икаквог права да јој се призна неплаћени рад”, упозорава ова истраживачица.
Усамљени и заборављени
Да ово што наша саговорница изговара нису само празне приче показује и посета једном од најудаљенијих алексиначких планинских насеља, селу Преконози у којем живи тек шездесетак особа. Седимо у домаћинству седамдесетогодишњег брачног пара Митић Косанке и Љубише. И док нам причају о некадашњем богатом животу овог села у глави нам оџвањају речи ове старице.
„Како да ти кажем, када немаш са ким да разговараш, нема човека. Двоје смо. Мало разговарамо, мало телевизија, тамо-овамо, хранимо стоку. Немамо мобилни телефон, имамо фиксни”, са сетом говори Косанка.
Можда овом реченицом времешна Косанка укратко објашњава позитивне и негативне ствари са којима се она и њен супруг срећу. Нама се поглед и мисли фокусирају на сеоску сточну вагу, смештену недалеко од некадашње продавнице на просторном плацу у центру. То нам показује да је у прошлости ово било живахно, а сада, утихнуло село.
Ипак, недостаје човек. Како би било лепо да је на тргу стадо од стотинак животиња, и њихови власници са купцима, да се уз вагу ценкају и прогнозирају њихову тежину. Нажалост, тог сценарија нема, и највероватније неће бити. Неће бити више ни сеоске продавнице у којој је Косанка куповала основне животне намирнице, које им сада доносе из тридесетак километара удаљеног Алексинца потомци, а Љубиша са друштвом седео испред ње и уз хладно пиће водио разговоре о сеоским и светским проблемима.
На другом крају општине слична ситуација и у селу Горњи Адровац. Закатанчена је некадашња продавница, а прекопута школска зграда у којој је утихнуло звоно. Село има значајан туристички потенцијал, Руску цркву, историјски објекат који подсећа на догађаје из српско-турског рата 1876. године. То баш и не значи много старијим житељима овог насеља, који су и претежно њени становници. Њима је битно да имају где да купе намирнице и где да оду код лекара. То им није доступно и неће бити. За такве услуге мораће, уз чињеницу да нема јавног превоза, да одлазе у суседно село или у општински центар Алексинац. За утеху им је што су они ближи граду од њихових вршњака у селу Преконози.
Јачање активизма
Иако је већ годинама у јавности положај жена на селу једна од тема када говоримо о родној равноправности и угрожености маргиналних група, ово питање по мишењу Снежане Живадиновић, споро се решава. Са друге стране, да ипак има покушаја побољшања положаја жена у алексиначким сеоским срединама показују и подаци да је на овом подручју основано око десетак удружења жена из сеоских средина.
„Оно што је можда добро у последњих неколико година јесте јачање женског активизма на селу. У неколико алексиначких села кренуло је 2013. године када се формирало прво женско удружење у Корману. Могу слободно да кажем да десетак година након тог периода су унапређене локалне општинске политике које се тичу сеоских жена у локалном акционом плану који сада треба опет да се ревидира”, објашњава Снежана Живадиновић из „Друштва за развој креативности” која је била иницијатор настанка неких од ових организација у невладином сектору.
Да би се постигла стварна промена друштво мора бити свесно проблема са којима се суочавају сеоске жене. Међутим свест без акције није довољна. Потребна је конкретна акција кроз јачање сеоског активизма, признавања неплаћеног рада и развијање свести о њиховим изазовима, али исто тако растерећивање сеоске жене, разбијање патријархалног морала и јачање њене индивидуалности и независности како би сеоска жена такође могла да се посвети и себи. Ове жене би свима требале да буду узори, јер поред свих обавеза оне стижу да се посвете и породици, али их треба подсетити, да не смеју заборавити на себе.
Жене са села су богат али недовољно активиран ресурс са великим потенцијалом. Свака жена заслужује подршку јер доприноси друштву на непроцењив начин. У већини случајева, нажалост, сада се тај активизам жена на селу на подручју општине Алексинац огледа у очувању културног и гастрономског наслеђа уз дружење и размењивање искустава са осталим удружењима у Србији и ван ње што за почетак и није тако лоше.
Аутор текста: Сара Урошевић