Omiljeno sastajalište Aleksinčana, ovdašnja zelena pijaca, od ove sedmice biće zatvorena do daljeg. To je odluka Štaba za vanredne situacije u cilju suzbijanja korona virusa na području naše opštine. Retke, neobaveštene građane od jutros je ispred zatvorenih kapija pijace sačekivao dežurni portir i obaveštavao ih o novonastaloj situaciji.
Dobri poznavaoci prilika kažu da je korona virus i pre zvaničnog zatvaranja pijace uzeo svoj danak, jer je opao promet, a mnogi kupci su se preselili u supermarkete. A i zabrana kretanja starijih od 65 godina uticala je na to, jer su tradicionalno domaćice tih starosnih doba rado pazarile na pijaci.
Ali i pored toga, iako među prodavcima nema previše ogorčenja, jer zakon je zakon, a i zdravlje je preče od svega, pojedincima i grupama ovakav status pijace doneće štetu. Određeni broj prodavaca, koji posluje na pijaci, dopunio je svoju ponudu, nadajući se dobrom subotnjem pazaru, kupovinom pre svega voća i povrća, robe od drugih proizvođača. Sada te neprodate količine stoje.
Što se tiče aleksinačkih proizvođača oni za sada nisu preterano ugroženi, jer su retki pretežno oni sa zelenom salatom, koji svoje proizvode plasiraju na zelenoj pijaci. Ali, kako počne da stiže i ostalo povrće moraće da traže alternativne kanale prodaje. Neizvesno je kako će proći i oni koji prodaju na veliko, jer niko ne zna kako će se ponašati njihovi poslovni partneri kada veće ponude i količine namenjene zelenim pijacama budu ponuđene otkupljivačima.
Za sada je poznato da najveći pritisak trpe leskovački povrtari, čija je roba bila dominantna i na aleksinačkoj zelenoj pijaci, i koji već ovih dana imaju problema sa plasmanom. Bilo bi dobro da, i ovog puta sav teret, pošto su za javni sektor, preduzetnike i privrednike već najavljene mere oporavka, ne padne na nejaka leđa seljaka. On to, imajući u vidu dug proces proizvodnje, nedostatak sredstava i nesrazmerne cene repromaterijala i njegovog proizvoda, kao i lošu starosnu strukturu, neće moći izdržati.
A šta to znači? Da će i ovako će mali broj mlađih i ljudi u srednjim godinama napustiti proizvodnju, ili još gore i svoj rodni kraj, odnosno selo. Kao i do sada, odlaskom u Beograd ili „beli svet”, bez obzira kakav on bio posle korone. Krajnje je vreme da se o selu i poljoprivredi drugačije razmišlja. Slušajući ovih dana pojedince koji kreiraju te odnose, čini mi se da se za primarnog proizvođača, poljoprivrednika, neće mnogo toga promeniti. On će preživljavati i polako, kao malo domaćinstvo, nestajati. Čini mi se da ga poslednjih decenija više uništavamo, nego komunisti posle rata svojim zadrugama. Oni su se opametili pre nego što je sve otišlo u propast, a da li ćemo mi. Nisam siguran, ali se nadam.