Чудно је дошло неко време, или су чудни они који не гледају своју муку и мешају се у јавне послове. Без обзира на то што се ради о јавном новцу. Већ три дана стоји оборен, или ишчупан, знак о дивљачи на путу на улазу у једно наше село. Нов, чист, просто да је човеку жао што се ово обележје нашло крај пута, а не тамо где му је место.
За сада никога није брига за то. Ни оне који су овако плитко поставили знак да ветар или неко злонамеран без већих напора извали обележје, ни ловце и њихове функционере, иако знак штити одговорност њиховог удружења ако изађе дивљач и оштети возило. Јер, знак показује опасност на путу, па је одговорност и возача који возе том деоницом. Ни мештани који ту пролазе не хају много за његову судбину. Додуше, добро је што за сада овај знак није у видокругу оних наших суграђана који су склони да на нелегалан начин прикупе све што им дође под руку, без обзира да ли им је то и потребно.
И онда, одемо на страну, чудимо се када знакови стоје у својој оси, нису ижврљани или упуцани. Дивимо се, али терамо по старом. Можда и због тога што све мање читамо Андрићеве „Знакове поред пута”, јединог нашег нобеловца. Или пак што су нам лични интереси толико најбитнији да нас друго ништа не занима. Нема ту места за друштвено одговорно понашање у својој заједници, пословној етици да оно што радимо треба да држи мало дуже воду него сада, и слично. Или је јавно ничије, без обзира на то што се оно ствара из јавних, наших прихода. Ако овако наставимо, још дуго ћемо се дивити знаковима који остану читави после оваквог нашег односа према њима. Да не би били и ми исти, зовемо надлежне.
