Метохија је богата занимљивим местима. Једно од њих је и Велика Хоча. Овдашњи Срби су одушевили нашег познатог писца и дипломату Бранислава Нушића. Са њима Васкрс је славио и нобеловац Петер Хандке.
Становници Велике Хоче – симбол српског опстанка у Метохији
Шта је легенда, а шта истина о Великој Хочи, није ни битно за ову причу. Људи и њихов доживљај стварности су ванвременске и ванматeријалне ствари којe их одређују – да ли негде припадају или не. Мој први пут у Великој Хочи, први пут разговарам са човеком који ми је однекуд познат и још зна за мој Гредетин на падинама Великог Јастрепца, место у коме годинама живим.
Док помало разочарани што нисмо били те среће да обиђемо винарију Дечанску напуштамо манастир, среће нас Срђан Петровић и љубазно се нуди да нас угости у својој „Виници Петровић”. Времена је мало, а жеља велика. Прихватамо гостопримство.
Осим што нам је укратко испричао историјат Велике Хоче и историјат вековне производње вина на овим просторима, Петровић је додао да је поносан на породичну традицију у гајењу винове лозе. Показује нам турску тапију коју је његова бака Стана чувала са осталим документима. Он је шеста генерација која се бави овим послом.
− Ја сам узео то да преведем. Нисам знао како, па сам слао и турској амбасади. Они су ми дали списак преводилаца и др Мирјана Маринковић, стални судски тумач у Окружном суду у Београду, превела је царску потврду са монограмом султана Мехмеда V Решада из 1327. године по хиџри, односно 24. новембра 1911.године. Цар Решад признаје право мојој породици на винарију, на производњу вина, на грожђе, заправо признаје право приватне својине и право на основну производњу − наглашава Петровић и вештином најбољих маркетишких стручњака са тема из прошлости прелази на причу о винима и производима од грожђа које нуди овај подрум.
Понуда је велика. Наш саговорник каже да међу купцима има и страних туриста, а добар посао прави и са Албанцима. Међутим, пошто се ближи крај наше кратке посете, изненада Срђан сву своју пажњу усмерава да нам објасни како је он повезан са крајем из кога ми долазимо.
Прича нам да познаје много људи у Ражњу, да је радио у тамошњим Рубиновим виноградима, а живео је и радио једно време и у Крушевцу. У мој Гредетин је довезао хиљаду литара вина за славље једног гастарбајтера из овог места, који је пријатељ његовог брата. Кратко ћаскамо о заједничким ражањским познаницима. Он из Велике Хоче, а ја из општине Алексинац. Стиче се утисак да он припада и нама овамо, а да ја, иако сам први пут у његовој оази винове лозе, као да сам некада већ ту био. Нажалост, нисмо имали времена да причамо о његовом најпознатијем госту, нобеловцу Петру Хандкеу, који је овде више пута боравио.
Иако још нисам напустио Хочу, обузима ме жеља да јој се поново вратим и проведем цео дан са овим људима.Ту помисао ми још више појачава и недовршен филозовско-религијски и животни разговор о земљи, телу и души са парохом цркве Архиђакона Стефана, оцем Миленком Грешним. Разговор са овим свештеником је као лек. Сазнајни, јер подстиче на размишљање, ванвременски. С друге стране, опуштајући. Видевши наше чуђење пошто је изговорио своје монашко име, он са истим оним разгаљујућим тоном рече „нема безгрешних”. Две речи, а велика порука. Нарочито за људе који размишљују, било да су верујући или не.
А један од наших великана, који је пуно размишљао о Србима у Метохији, јесте и чувени БраниславНушић, чије су речи од пре скоро једног века: „Срби Велике Хоче највише су се одржали против зулума, стога се у целој Подрими сматрају као најодважнији”, инспирисале аутора мурала у центру насеља.
Нажалост, у тај њен вишевековни опстанак уткане су многе српске жртве. На неке од њих указује и споменик убијених и киднапованих Срба општине Ораховац у периоду од 1998. до 2000. године. На подужем списку су и избеглице из Хрватске.
На крају, вратимо се ономе што је нобеловац Хандке приликом посете 2015. године одговорио када су га питали шта је то што га веже за Велику Хочу и Србе: „Српски народ на Косову је трагичан народ, такође губитник, а ја сам једноставно на страни губитника”. Можда је време да више оваквих пријатељи буду на нашој страни, на страни добитника. А велики добитник је народ који као културно наслеђе има Велику Хочу. Да бисмо били тога свесни, морамо је и лично доживети.
Нинослав Миљковић
Насеље
Први сачувани писани документ у коме се Велика Хоча спомиње јесте даровно писмо Стефана Немање из XII века, у коме он манастиру Хиландару дарује Велику Хочу са неколико околних села. Као Хиландарски метох, Велика Хоча се убрзано развијала, а насеље се ширило и прерастало у снажан трговачки, духовни и занатски центар средњовековне Србије.
Изврстан географски положај и повољан састав земљишта, као и близина средњовековне магистрале Призрен-Рас, утицали су на формирање винограда на великим површинама у Подримљу. Извозило се вино, мед, восак, вуна, млечни производи. У доба свог највећег успона, Велика Хоча је наводно бројала 40 до 50 хиљада становника, постојале су 24 цркве и један манастир, а њени тргови су врвили од света.
Своје винограде су ту подизали и други манастири, попут Дечана, Девича, Марка Коришког, као и богатији појединци, а затим и своје винице, конаке и летњиковце. Легенда каже да је од Велике Хоче до Душановог ,царског града Призрена ишао виновод. Због свега овога, као и на основу многих записа и докумената, сматра се да је подручје Призрена и Велике Хоче најпознатије виноградарско подручје средњовековне Србије. Метохија је колевка српског виноградарства, одакле се култура гајења винове лозе ширила, а сорте преносиле у друга подручја наше земље.
У Великој Хочи данас живи између 600 и 800 Срба, док их је пре рата било преко 1.500. По попису из 2011.године, који су Срби бојкотовали, њих је само 75, што је, наравно, нетачно.
Текст објављен у додатку “КиМ Одјек” – Новости југа бр.70-71 (новембар-децембар 2020.)