Одавно пијаце и вашари немају некадашњи значај који су имали када су били места где се није само трговало, већ и сусретало. И поред те чињенице, један број наших суграђана и мештана општине ипак и данас радо посећује алексиначку Зелену пијацу, као навику које се не одричу.
На пијаци осим разне робе и пољопривредних производа, недалеко у затвореном делу налази се и бувљак. Посебну чар дају људи који се могу затећи тамо, било да су аутентични локални пољопривредници, препродавци или купци. Аутор ових редова је повремени посетилац пијаце, али увек када до ње сврати, нађе нешто да купи или види неког драгог, знаног или незнаног, који му се јави и ослови га по имену. Ту људску страну пијаца је задржала и до данас, мада је све мање аутентичних пољопривредника, а све више препродаваца.
Приликом ове посете пажњу су нам привукле плетене вунене чарапе. Ако смо добро запамтили, њихова цена је од 600 до 800 динара, а за неколико стотина динара могу се набавити и вунене патофне. Иако су вунене чарапе у савременом времену скоро потпуно потиснуте, ипак их купујемо, често након посете Златибору. Обично их као сувенире остављамо у фиоке, а они ретки који се усуде да их носе кажу да су, после навикавања, прави благодет за ноге.
Ношење вунених чарапа, ако је веровати објавама које се могу наћи у медијима, не само да загрева оне који их користе, већ им доноси и здравствене предности. Наводно, побољшавају циркулацији, ублажавају болове повезане са артритисом и реуматизмом, помажу у смањењу стреса и побољшању сна. Да ли је то баш тако, свако се може уверети сопственим експериментом, носећи неко време те вунене чарапе, па чак и спавајући у њима.
Вунене чарапе не само да су укорењене у нашој традици, што се види кроз народну ношњу у којој најчешће наступају фолклорни ансамбли, већ су код наших предака биле редован део одеће, без обзира на социјални и материјални статус. Толико су биле распрострањене да је, када је средином августа 1921. године преминуо краљ Петар I Карађорђевић, на ногама имао старе вунене чарапе. О томе пише и покојни Милован Витезовић у својој књизи „Чарапе краља Петраˮ, једној од најлепших и најдирљивијих прича из Великог рата, 1914. до 1918. године.
Ако се омиљени краљ Петар I није стидео вунених чарапа, нема разлога да их ми данас презиремо као нешто демоде и застарело.
А зашто је српски краљ сахрањен у вуненим чарапама, у сутрашњој објави.