У селу Преконози: Од школе пуне ђака, до „оронулеˮ зграде

Село Преконози је једно од алексиначки насеља где је утихнуло школско звоно. Образовна установа овде, према подацима за срез бањски где су тада административно припадали Преконози, почела је да ради 1932. године. Исти извор наводи да на крају школске године 1939/40, било је једно одељење са 49 ђака, са 28 ученика и 21 ученицом.

Овог лета испред помало оронуле, али још у употребљивом стању, школске зграде затичемо мештанина Горана Стојковића, који се са двадесетосмогодишњим сином враћа са косидбе.

Док нам са сетом показује где је некада била њихова школа, у којој сада нема ђака, Стојковић каже да је седам година она празна, да нема ко да седне у те школске клупе.

‒ Кад сам ја ишао у школу, било је близу 30 деце. Од првог до четвртог. Када сам пошао у Крупац, од петог до осмог, било је 15 нас. Село се растурило, опустило, да нема ни деце, ништа. Имамо 7-8 момака за женидбу, нико неће да дође на село. Први мој. Шта да радимо, где ћемо ‒ пита се Стојковић и решење види у запошљавању свог наследника у граду. 

Причу настављамо о сеоском туризму кога овде нема. Одједном нам погледи падају на помало запуштену зграду основне школе, која и таква изгледа моћно и пространо.

‒ Ми смо причали за школу, ако може да дође неко, макар планинари. Било ко. Проблем је да зграда пропадне. Неко се мучио да је направи. Никога то не занима, а греота је да пропадну те ствари ‒ констатује наш саговорник. 

Тешко да ће неко чути вапај овог мештанина и његових малобројних мештана, па ће највероватније зуб времена појести и овај објекат који су наши преци са много труда и љубави градили. Вероватно је економски неисплативо улагати у ову зграду. И то је разумљиво. С друге стране разум каже и да не треба ићи логиком да све што није профитабилно треба напустити, ваљда нешто треба сачувати за историју и за боравак у природи.

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

ten − 7 =