Selo Prekonozi je jedno od aleksinački naselja gde je utihnulo školsko zvono. Obrazovna ustanova ovde, prema podacima za srez banjski gde su tada administrativno pripadali Prekonozi, počela je da radi 1932. godine. Isti izvor navodi da na kraju školske godine 1939/40, bilo je jedno odeljenje sa 49 đaka, sa 28 učenika i 21 učenicom.
Ovog leta ispred pomalo oronule, ali još u upotrebljivom stanju, školske zgrade zatičemo meštanina Gorana Stojkovića, koji se sa dvadesetosmogodišnjim sinom vraća sa kosidbe.
Dok nam sa setom pokazuje gde je nekada bila njihova škola, u kojoj sada nema đaka, Stojković kaže da je sedam godina ona prazna, da nema ko da sedne u te školske klupe.
‒ Kad sam ja išao u školu, bilo je blizu 30 dece. Od prvog do četvrtog. Kada sam pošao u Krupac, od petog do osmog, bilo je 15 nas. Selo se rasturilo, opustilo, da nema ni dece, ništa. Imamo 7-8 momaka za ženidbu, niko neće da dođe na selo. Prvi moj. Šta da radimo, gde ćemo ‒ pita se Stojković i rešenje vidi u zapošljavanju svog naslednika u gradu.
Priču nastavljamo o seoskom turizmu koga ovde nema. Odjednom nam pogledi padaju na pomalo zapuštenu zgradu osnovne škole, koja i takva izgleda moćno i prostrano.
‒ Mi smo pričali za školu, ako može da dođe neko, makar planinari. Bilo ko. Problem je da zgrada propadne. Neko se mučio da je napravi. Nikoga to ne zanima, a greota je da propadnu te stvari ‒ konstatuje naš sagovornik.
Teško da će neko čuti vapaj ovog meštanina i njegovih malobrojnih meštana, pa će najverovatnije zub vremena pojesti i ovaj objekat koji su naši preci sa mnogo truda i ljubavi gradili. Verovatno je ekonomski neisplativo ulagati u ovu zgradu. I to je razumljivo. S druge strane razum kaže i da ne treba ići logikom da sve što nije profitabilno treba napustiti, valjda nešto treba sačuvati za istoriju i za boravak u prirodi.