Крушевачко позориште се, након кратке паузе од неколико година, синоћном представом „За сада је све ОКˮ поново појавило у такмичарском делу Фестивала првоизведених представа. Као што се и раније дешавао глумачки ансамбл, сада у саставу Биљане Николић, Дејана Тончића, Бојана Вељовића и Николе Ракића, задобио је наклоност публике.
Милена, коју игра Биљана, није као све друге стабилне жене, које знају где иду, шта хоће. Или бар изгледају тако. Она има проблема у браку, на послу. Њен муж, игра га Тончић, има мајку. Код ње иде за викенд, на планину, да се наједе, надише. Код куће, све га стеже. Није добро ни њему. Његова мука је што не може помоћи ни себи, заменити (штедљиву) сијалицу, а камоли жени.
Милена има шефа на послу, то је доктор – дрчни, бучни, безобразни, бескрупулозни. Све оно што Милена и њен муж нису. Доктор, кога тумачи Вељовић, синоћ је поделио публику. Он признаје да је лош човек и воли да његова руководећа реч буде последња и зато је он за већину тиранин. За друге, он је наша друштвена стварност и нека врста прототипа неког тамо успеха, који би требао да буде идеалан за чврстину, постојаност, успешност у овом свету, од ког се много лакше оградити, него индетификовати се са њим.
Пацијент у болници, Ракић, је лик који даје решења за све муке до тада представљених ликова у филозофији спиритуализма, тапкању, медитацији, вежби јоге, дисања. За себе излечење тражи у обилном поетски крвавим сањарењем о Исланду, земљи где су људи – људи, а њихово друштво, природа – друштво и природа који их окружују, које одржавају таквима ‒ чистим, нетакнутим. Милена на крају показује своје слабости, своје жеље и потребу да се о њој неко брине.
Представа „За сада је све ОК” је ауторски пројекат Наташе Рајковић, драматуршкиње из Загреба, београдске редитељке Снежане Тришић и глумаца крушевачког позоришта. Представа је стварана путем онлајн радионице, као резултат суочавања са изазовима наметнутим у околностима пандемије.
Сви су учесници имали домаће задатке, бавили се истраживањем и писањем. Са редитељком се радило један на један. Ово искуство исплело је ауторску причу о свакодневици, међуљудским, професионалним и интимним односима. Прича је преточена у представу о људима који су се, посебно у време короне, заглавили у проблемима, испразнили, уморили.
За разлку од ове приче, синоћно играње ове четворке није уморило публику. Инспирисало ју је да о темама у представи заузме одређене ставове или да причу јунака упореди са сопственом и да потражи решење за неке своје дилеме створене у доба нових ограничења и изазова.
