Алексиначки поклоници богиње Талије, односно Градско позориште „Театар 91” ових дана слави свој јубилеј. Пре 30 година, сада већ давне 1991. године група од 10 ентузијаста предвођена Милом Динуловић која је тада била један од цењених глумаца како у Алексинцу тако и шире кренула је са стварањем позоришта какво сада познајемо. Те године позориште је добило статус удружења грађана, али се о глумачком животу у Алексинцу говрило још од краја 19 века.
Међутим, пре 30 година, јануара месеца основано је удружење грађанак које је имало назив Удружење грађана „Театар 91”. Од тада па до данас позориште је имало преко 120 премијера, а прва представа која је одиграна под окриљем „Театар 91” била је већ 27. фебруара исте године „Свети Сава међ’ Србима” коју је режирао Миодраг Динуловић. Затим су се низале представе„Радо иде Србин у војнике”, „Путујуће позориште Шопаловић”, „Вреле ноћи Венеције”, „Ковачи”, „Кидају од своје жене”, „Покондирена тиква”, „Женски разговори”, „Тамна је ноћ”, „Чудо у шаргану” и све тако даље, преко 120 наслова до данашњег дана.
„Театар 91” може да слави још један јубилеј и то од 2003. године када постаје установа културе. Тада добија свој статус од стране општине, када општина даје сагласност да се позориште преименује у Градско позориште „Театар 91” које добија своје руководеће органе и наравно лица која постају запошљена у Театру 91.
− Позориште ове године, тачније у току јануара месеца није у могућности да званично свој дан прослави, али не значи да у току године то неће и да се деси. Планови су да оног момента када се ситуација око ковида смири и стабилизује да се одвоји један дан за прославу 30 година постојања. То ће бити највероватније у оквиру фестивала за децу који је планиран за мај месец, односно за задњу недељу маја и прву недељу јуна. Тада ћемо овај јубилеј обележити једном погодном манифестацијом, прославом и једним лепим филмом о позоришту, о постојању позоришта од 1991. до 2021. године − објашњава Милена Рашић, директорка Градског позоришта „Театар 91”
Позориште у било којој средини има немерљив значај, а поготову што тридесет година установе није мало. Позориште је изнедрило доста глумаца, а и редитеља који су прошли кроз позориште од 1991. до данас. „Театар 91” нису стварали само глумци на сцени, већ и читава група људи која је у почетку учествовала у различитим сегментима почев од костимографије, сценографије, подршке интелектуалне, односно подршке у сваком смислу. То се касније проширило и на млађе генерације оснивањем школице глуме.
− Ја сам сама извела двадесетак генерација полазника школице, неки се и даље баве позоришном уметношу, а неки су постали интелектуалци и савршено разумеју шта је то позориште. Оног тренутка када се у позоришту подигна завеса показује се сва величина једног малог града. О значају нашег позоришта сведоче и награде које су пристизале у Алексинац током минулих 30 година − каже Слободанка Живковић, глумица која је у алексиначком позоришту скоро три деценије.
Театар као и сваки други има и добре и лоше тренутке. Један лош тренутак, лош период је и ова 2020. година. У почетку, од ’91 пошто су основали „Театар 91”, тих година је било феноменално, тврде оснивачи глумци.
− Играли смо представе, гостовали, радили смо са познатим редитељима, познатим глумцима, били су некад и неки гости познати глумци. Тако да је један живот. Како да кажем, ми смо као једна породица и сад сви ми то и проживљавамо, све те и лепе и лоше тренутке и драго ми је што сам уопште део свега тога − истиче Бојан Цветковић Дикси, глумац и један од десеторо првих оснивача.
Да је позориште битно једној средини исто колико је култура битна човечанству потврдио нам је Драгослав Ранђеловић, глумац и редитељ који је у „Театару 91” био скоро од оснивања.
− Позориште у Алексинцу датира више од 100 година, али последњих 30 оличење позоришне културе ја ‘Театар 91’. Он улази сада у своју пуну зрелост и мислим да су тих 10 људи који су основали позориште ’91. били далековиди − додаје Ранђеловић.
А како је све то почело? Тих дана, тих почетака, живо се сећа Мила Динуловић, ентузијаста која није посустали ни када је било најтеже.
− Са ‘Театром 91’ кренуло се мало раније, почетак театра везан је са Завичајни клуб ‘Биначка Морава’ и Драгишу Поповића – Бобија Прековачког. На позив ‘Биначке Мораве’ ‘Театар 91’ је урадио представу посвећену Косову 1989. и тако се то завршило. Међутим, Миодраг Динуловић, свршени редитељ и директор Краљевачког позоришта сада, мој син, тада је имао непуних 18 година и рекао је да жели да буде редитељ нове представе. Иако је породица Динуловић глумачка породица, ја сам знала колико је то тежак посао и подржала сам га у пасиви. Почели смо са припремом представа, али смо наишли на отпор тадашње управе Дома културе, где нам је био забрањен рад. Из ината смо наставили са радом, а заслугом Мише Војиновића и Ранка Богосављевића убрзо је регистровано удружење грађана под назазивом ‘Театар 91’ − сећа се Мила Динуловић.
Након овога све остало је историја. Сваке године по неколико премијера које су радили наши најпознатији редитељи сведоче о раду управе овог позоришта, а пуна сала на представама показује колико је то значајно алексиначкој позоришној публици.
Фотографије: Архива Градско позориште „Театар 91“ Алексинац