Ovog četvrtog maja navršava se četrdeset godina od smrti doživotnog predsednika SFRJ, nekadašnje zajedničke države bratskih južnoslovenskih i još ponekog naroda, Josipa Broza Tita. Vest se ovih dana skoro stidljivo provlači kroz medije, da li zbog korone, ili što i posle četri decenije Srbi još uvek ne mogu da se slože šta je Tito bio za njih. Sigurno da u tako slaboj medijskoj zastupljenosti ima i uloge jugonostalgičara iz zemalja koje su tada kao federativne republike bile u sastavu Jugoslavije. Oni ovog maja zbog korone neće moći da obiđu Kuću cveća gde im je cenjeni maršal navodno sahranjen. U javnosti još uvek ima sporenja i oko mesta sahrane – postoje različite verzije.
Za deo Srbije, Tito je sinonim za radnička prava, besplatno školovanje, šansu da siromašni uz školu i partijsku podršku postanu neko i nešto, socijalnu pravdu, bezbedan i materijalno dobar život i posedovanje pasoša koji je bio cenjen u svetu.
Za drugi deo Srbije, „najveći sin naših naroda” je sinonim nizašta dobro po Srbe. U vreme njegove vladavine, kažu, srpski narod je podeljen u pet teritorijalnih jednica koje su sada pet država. Na desetine hiljada Srba, ideoloških neprijatelja, a za vreme njegove vladavine i uz pomoć njegovih partijskih istomišljenika iz srpskog naroda, pobijeno je u jesen 1944. godine. Jednostavno, smatraju, poništio nam je sve naše tekovine i uspehe iz 1918. godine. Tada je Srbija bila pobednica u Velikom ratu i dobila je priliku za svoje proširenje i na prostorima gde je živeo srpski narod. Da li je dobrovoljno ili je bila primorana, ona se tada odlučila za Jugoslaviju.
Celu priču još komplikuje i činjenica da i sada u bivšim republikama ima dosta jugonostalgičara. Znam jednog Slovenca, velikog prijatelja Aleksinca, koji je prošle godine doveo svog unuka da upozna ove prostore i da mu pokaže spomen-muzej u Beogradu. Po njemu, tu počiva najveći političar i vojskovođa dvadesetog veka. Poznajem još ovakvih likova kojima materijalno blagostanje Evrope manje znači od života u Jugi, nekadašnjoj državi. Kažu da su samo dobili mogućnost kupovine više vrsta „buđavog” svetskog sira. To je njima malo za nekadašnji opušteni bratski život. I još je začuđujuće da Tita ne vole nacionalisti ni u novonastalim državama, iako je Titova tvorevina bila dobar oslonac ka ostvarenju njihovog sna.
Reklo bi se da je na Balkanu logično ono što je nelogično. Tito i dalje ostaje misterija za običnog građanina. Ovih dana za tog građanina je korona savremenija i aktuelnija misterija. Jedna misterija je umrla pre četrdeset godina, današnja, nadamo se, neće preživeti. I da ona neće biti to i posle četiri decenije.