Овог четвртог маја навршава се четрдесет година од смрти доживотног председника СФРЈ, некадашње заједничке државе братских јужнословенских и још понеког народа, Јосипа Броза Тита. Вест се ових дана скоро стидљиво провлачи кроз медије, да ли због короне, или што и после четри деценије Срби још увек не могу да се сложе шта је Тито био за њих. Сигурно да у тако слабој медијској заступљености има и улоге југоносталгичара из земаља које су тада као федеративне републике биле у саставу Југославије. Они овог маја због короне неће моћи да обиђу Кућу цвећа где им је цењени маршал наводно сахрањен. У јавности још увек има спорења и око места сахране – постоје различите верзије.
За део Србије, Тито је синоним за радничка права, бесплатно школовање, шансу да сиромашни уз школу и партијску подршку постану неко и нешто, социјалну правду, безбедан и материјално добар живот и поседовање пасоша који је био цењен у свету.
За други део Србије, „највећи син наших народа” је синоним низашта добро по Србе. У време његове владавине, кажу, српски народ је подељен у пет територијалних једница које су сада пет држава. На десетине хиљада Срба, идеолошких непријатеља, а за време његове владавине и уз помоћ његових партијских истомишљеника из српског народа, побијено је у јесен 1944. године. Једноставно, сматрају, поништио нам је све наше тековине и успехе из 1918. године. Тада је Србија била победница у Великом рату и добила је прилику за своје проширење и на просторима где је живео српски народ. Да ли је добровољно или је била приморана, она се тада одлучила за Југославију.
Целу причу још компликује и чињеница да и сада у бившим републикама има доста југоносталгичара. Знам једног Словенца, великог пријатеља Алексинца, који је прошле године довео свог унука да упозна ове просторе и да му покаже спомен-музеј у Београду. По њему, ту почива највећи политичар и војсковођа двадесетог века. Познајем још оваквих ликова којима материјално благостање Европе мање значи од живота у Југи, некадашњој држави. Кажу да су само добили могућност куповине више врста „буђавог” светског сира. То је њима мало за некадашњи опуштени братски живот. И још је зачуђујуће да Тита не воле националисти ни у новонасталим државама, иако је Титова творевина била добар ослонац ка остварењу њиховог сна.
Рекло би се да је на Балкану логично оно што је нелогично. Тито и даље остаје мистерија за обичног грађанина. Ових дана за тог грађанина је корона савременија и актуелнија мистерија. Једна мистерија је умрла пре четрдесет година, данашња, надамо се, неће преживети. И да она неће бити то и после четири деценије.