Aлексинчанин Иван Димитријевић је љубитељ и сакупљач народних ношћи овог краја. Иако је на неки начин почетник и његова колекција није велика, ипак је веома значајно да у нашој средини имамо оваквог једног младог човека, ентузијасту који доприноси очувању једног дела нашег наслеђа.
На наше интересовање о аутентичној алексиначкој ношњи Иван нам каже да сигурно Алексинац као место од кога креће јужна Србија, има аутентичну ношњу и то је чињеница као и за свако друго место. По њему се разликују ношње брдског типа, као што су села која су на Јастрепцу, она према Буковику, пре свега Мозгово, и разликују се моравских села која иду поред реке.
‒ Суштину ношње, као и све ношње југа, чини женска фута и неке кецеље које се пашу, ту су прслуци, тканице, неки дужи прслуци зубуни, мараме и то је класична ношња јужне Србије. На терену је има врло слабо. Ретки су примерци. Може да се више нађе ношња Црне Траве, Димитровграда, због досељеника са Власине, него аутентичне алексиначке ношње. Ношња Алексинца је више заступљена у брдским селима него у овим нашим око Мораве – каже наш саговорник, уз напомену да је Алексинац место на тромеђи где се меша централна, источна и јужна Србија.
Иван је познавалац и фолклора, па каже да Алексинац има и своје аутентичне игре, које су, опет, дошле са истока, с југа и из централне Србије.
− Генерално, ношња се меша, али постоји неки оквир који би могао да се ограничи као алексиначка ношња. Чачак се игра обавезно, то је класична јужна игра. Игра се поломка и руменка, оне су дошле из правца Сокобање. Та горња села хватају према Сокобањи. Онда шкће влашко, оно је из Зајечара. Онда долази игра дунда из Шумадије − предочава Иван уз констатацију да је та разноликост богатство овог краја.