Свечаном академијом и музичко-сценским приказом у Дому културе данас је завршена седмодневна манифестација „Дани Тихомира Ђорђевића”. Академику Нади Милошевић Ђорђевић додељено је признање „Тихомир Ђорђевић”, које јој је уручио заменик председника општине Чедомир Ракић.
Овогодишњи лауреат је у сваком смислу остварио оно што је Тихомир Ђорђевић одредио као обавезу научника и културне јавности, рекла је председница жирија, професорка Данијела Поповић Николић.
Нада Милошевић Ђорђевић, тренутно један од најпризнатијих српских стручњака у области фолклористике, истакла је да осећа велико задовољство и част због награде која носи име славног научника.
– То ми је посебна част не само зато што је Тихомир Ђорђевић био велики научник него и зато што је био један изузетан човек. Он је учествовао у балканским ратовима, Првом светском рату, а након преласка преко Албаније отишао је у Лондон где је три године предавао ширећи српску културу – рекла је овогодишња добитница.
Као зачетник етнологије, Тихомир Ђорђевић је пружио слику наше народне културе, користећи приступ који је разумљив и прихватљив не само научницима већ свима.
– Значајно је његово проучавање предања, песама, пословица, посебно кратких народних умотворина. Посмртно су му објављена дела ‘Вештице, виле, вампири и друга бића у народном веровању и предању’, као и ‘Природа у веровању и предању нашег народа’ – подсетила је лауреаткиња.
Она се осврнула и на идеје Тихомира Ђорђевића, које су реализоване тек недавно.
– Тихомир Ђорђевић је у једном свом чланку рекао да се оснује српско фолклорно друштво ‘ако хоћемо да учинимо услуге науци, ако хоћемо да будемо своји’. Кад погледамо датум цитата, 1900. година у Алексинцу, са ужасом закључујемо да смо српско фолклорно друштво успели да заснујемо тек 2014. Више од века касније – рекла је Милошевић Ђорђевић.
Академија је завршена сценским приказом „Породица” који су извели ђаци Алексиначке гимназије, Музичке школе „Владимир Ђорђевић” и алексиначки глумци, а рађен је по запису „Сећање на браћу Тихомира, Владимира и Борка”. Текст је написала њихова сестра Драгиња, мајка Љубице и Данице Јанковић. Драгињин текст је дуго био непознаница за историчаре, а пронашао га је и приредио професор Зоран Стевановић.
