Predstava Klik klak

Стварност коју досад нисмо имали (4): И у пандемији деца најискренија, али и „најопаснија” публика

„На децу је могуће утицати уколико сте искрени и уколико желите нешто племенито да им поручите, онда можда у њима нешто покренете и промените”, тврди редитељ Миодраг Динуловић. Пред ствараоцима позоришних комада за децу због тога се поставља тежак задатак.

Са једне стране најмлађу публику треба анимирати и задржати јој пажњу, а са друге стране деловати васпитно на њих, што нимало није лако имајући у виду да су деца најискренији критичари.

 

Поруке са сцене, учење по моделу

Један од начина на који деца уче и усвајају нове облике понашања је кроз учење по моделу, односно угледајући се на своје родитеље, вршњаке, па и јунаке из филмова и представа. Иако у први мах можда неће бити свесно поруке која му је пласирана са сцене, дете ће у једном тренутку поступити онако како је видело да неко други чини.

– Тренутак искрене и чисте емоције коју представа пробуди у њима покрене један процес који је незаустављив. Јер процес покретања емоција ка неком финалу који она треба да роди у њиховој глави је незаустављив. Значи сад да погурате тај кликер и он ће се можда за неких десет дана, месец или годину дана покренути кад препозна ситуацију из представе и када он одреагује на њу онако како је главни лик представе то урадио – каже нам редитељ Динуловић. 

Pinokio
Сцена из комада “Пинокио каквог још нисте видели” Краљевачког позоришта

Позоришна игра поврх свега треба да едукује и презентује животне вредности.

„Већина тема које се провлаче кроз представе за децу јесте борба добра и зла, борба између лепих манира и лоших манира, борба између ружног облачења и прљавштине и лепог облачења и чистоће”, наводи драматург Бранислав Недић. „То су неке основне ствари којима децу учимо од малих ногу и зато су позоришта за децу и представе за децу толико драгоцени, зато морамо да их подржавамо и правимо.”

Не трпе досаду, устају одмах 

Док ушушкан у мрачној сали позоришта посматра шта се дешава на сцени, млади гледалац, не само да је најоштрији критичар који може сваког тренутка демонстративно устати показујући да му се комад не свиђа, већ представља и најопаснију публику. „Због тога треба стручно расправљати о томе шта се пласира деци”, каже глумац, луткар и редитељ Цветин Аничић.

Publika
Илустрација: Публика на позоришном фестивалу за децу у Алексинцу, из архиве

„Сматрам да она фраза која постоји да су деца најтежа публика, с једне стране није тачна, за глумце деца су најопаснија публика. Они упијају све као сунђер. И јако је битно шта упијају, шта им ми то са сцене и на који начин презентујемо. Свака представа је за дете јако битна за његово одрастање јер се он поистовећује са тим ликовима, са ситуацијом, са радњом, он битише, као и кад му читамо бајке. Представа мора да буде јако лична са децом и са публиком и они морају да ’гутају’ ту представу – наводи Аничић, додајући да је данас реткост тајац у публици кад се играју представе за децу. 

Добра представа је визуално јака 

Tема позоришног комада мора бити прилагођена оним проблемима са којима се деца сусрећу током одрастања. То морају бити актуелне и њихове теме, да би их схватили.

„Они искрено приступају. Ако не чују глумца, ако им глумац није искрен, није веродостојан, они се окрећу одмах, њихова пажња је јако кратка, што је уствари и нормално јер су деца знатижељна. Она стално очекују нешто ново, да ли неку причу или слике, и јако се везују за визуелност”, додаје Аничић. 

Сцена из комада “Клик и клак”, Чича Мичино позориште Београд

Зато дечије представе морају бити визуелно јаке. Дечија представа без костима, без сценографије, без музике, тешко да ће привући пажњу публике. „Све то треба бити попуњено да би једна дечја представа била комплетна”, каже наш саговорник и додаје да је улога позоришта да помогну деци у превазилажењу проблема са којима се сусрећу током одрастања. „Зато дечије позориште и постоји”, закључује.

 

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

eighteen + seven =