Pandemija koronavirusa nametnula je mnoge promene u modernom društvu. Granice se zatvaraju, okupljanja zabranjuju, a stalna borba sa novom pošasti svakodnevno donosi nove mere, ali i nove brige. Koga najviše pogađaju posledice koju trpimo zbog pandemije?
Verovatno je, rukovodeći se time da je svakome sopstvena muka najteža, teško dati odgovor na ovo pitanje. Ipak, ne može se sporiti da mlade generacije teško podnose ovu krizu i da se njihovi problemi koje imaju i u normalnim okolnostima danas samo uvećavaju. Sa tim se slažu i oni koji su svakodnevno usmereni na ovu populaciju, roditelji i nastavnici.
Mlade ne muči samo korona
– Deca se ne razlikuju od odraslih. I oni preživljavaju krizu i s obzirom da rastu i sazrevaju, njihove su patnje mnogostruke. Njih ne mori samo korona. U stvari, o njoj i ne misle. Oni se muče zatvorenošću, odvojenošću od društva, izolovanošću – smatra Maja Radoman Cvetićanin, profesor srpskog jezika i književnosti i majka dvoje maloletne dece.
Ona podseća da je karakteristično da deca tokom odrastanja veruju kako se ceo svet urotio protiv njih i njihove slobode.
– Tinejdžeri po svom opisu i u normalno vreme smatraju da je ceo svet protiv njih i njihove slobode, zamislite kako su sada snažna njihova osećanja, a moraju da poštuju neka pravila koja ni odraslima nisu jasna – dodaje Maja.
Stavi masku da te prepoznam
Uskoro se navršavaju dve godine otkako je svet zapao u krizu izazvanu virusom korona. Toliko dugo đaci pohađaju nastavu u izmenjenim okolnostima, sa čestim prekidima, a sam početak epidemije obeležila je onlajn nastava. Sve je to teško palo đacima, posebno onima koji su 2019. krenuli u prvi razred i srednju školu.
– Mlade muče veliki problemi. Škole se pamte po prijateljstvu iz klupa koje večito traje. Danas su deca podeljena u grupe, sede sami u klupi. Osmeh se krije ispod maske. Jednom sam đaku koga sam sreo na ulici rekao da stavi masku da ga prepoznam – kaže profesor srpskog jezika i književnosti i književnik za decu, Vlasta N. Cenić.
Od početka epidemije skoro i da nije bilo školskih putovanja, kojima su se sve generacije radovale i iščekivale ih sa nestrpljenjem. Čak i one ekskurzije koje su realizovane, podrazumevale su strogo poštovanje mera, a i pitanje je koliki je broj roditelja bio spreman da u jeku epidemije dete pošalje na ekskurziju.
– To su ukrasi školskih dana. Sada ih nema. Kako deci objasniti strah koji sreću kod starijih? Govori se svakodnevno o nekim brojkama… Menjaju se navike u kući, u školi. To su samo neke muke, goleme, a ima ih još. Korona ih je stvorila i nikako da ih se otarsimo i deca i mi, nastavnici. Hajde da verujemo da će biti bolje – optimističan je naš sagovornik.
Strah za egzistenciju, ali i letargičnost
Pored korone, novih mera i ograničenja, mlade, posebno one koji izlaze iz tinejdžerskog uzrasta, pogađaju i egzistencijalni problemi, Oni su danas možda i izraženiji, nego što je to bilo ranije, smatra naš sagovornik Milivoje Mlađenović, profesor na Pedagoškom fakultetu i dramaturg.
– Vidim da, osim korone, mlade zaokupljaju i ona pitanja koja zaokupljaju i starije. Prvenstveno ta egzistencijalna pitanja, pitanja mogućnosti napredovanja i sticanja određenog statusa u društvu, opstanka nacije, a stim dolaze u vezu i demografska pitanja, pitanja nataliteta jer to je sve povezano. Ukoliko osnovni životni status nije obezbeđen, ako je doveden u pitanje opstanak jedne porodične, bračne zajednice, ako tu nema perspektive, onda se ne može očekivati ni natalitet. Zatim, mislim da u istom korpusu pitanja mlade zanima i mogućnost njihovog angažmana u društvu, njihovog položaja, preuzimanja važnih funkcija, kao što je to bilo oduvek u našem društvu. Mladi su bili stub razvoja. Danas je to možda u drugom planu i to su takođe pitanja koja njih zanimaju, ali se isto tako može primetiti i izvesna letargija, nezainteresovanost za bilo šta, kao posledica toga da se u tom smislu ništa ne menja – ističe Mlađenović.
Iako smo se svi mi prolazeći kroz tinejdžerski period i ranu mladost često osećali neshvaćeno, danas je kod mladih to, čini se sporedna stvar. Korona im je uskratila druženje sa vršnjacima, ono po čemu se mladost pamti. Zato, ako im već ne možemo pomoći, s obzirom da smo i sami zbunjeni i nepripremljeni za ovakvu realnost, onda bar pokušajmo da ih razumemo.
