Пандемија коронавируса наметнула је многе промене у модерном друштву. Границе се затварају, окупљања забрањују, а стална борба са новом пошасти свакодневно доноси нове мере, али и нове бриге. Кога највише погађају последице коју трпимо због пандемије?
Вероватно је, руководећи се тиме да је свакоме сопствена мука најтежа, тешко дати одговор на ово питање. Ипак, не може се спорити да младе генерације тешко подносе ову кризу и да се њихови проблеми које имају и у нормалним околностима данас само увећавају. Са тим се слажу и они који су свакодневно усмерени на ову популацију, родитељи и наставници.
Младе не мучи само корона
– Деца се не разликују од одраслих. И они преживљавају кризу и с обзиром да расту и сазревају, њихове су патње многоструке. Њих не мори само корона. У ствари, о њој и не мисле. Они се муче затвореношћу, одвојеношћу од друштва, изолованошћу – сматра Маја Радоман Цветићанин, професор српског језика и књижевности и мајка двоје малолетне деце.
Она подсећа да је карактеристично да деца током одрастања верују како се цео свет уротио против њих и њихове слободе.
– Тинејџери по свом опису и у нормално време сматрају да је цео свет против њих и њихове слободе, замислите како су сада снажна њихова осећања, а морају да поштују нека правила која ни одраслима нису јасна – додаје Маја.
Стави маску да те препознам
Ускоро се навршавају две године откако је свет запао у кризу изазвану вирусом корона. Толико дуго ђаци похађају наставу у измењеним околностима, са честим прекидима, а сам почетак епидемије обележила је онлајн настава. Све је то тешко пало ђацима, посебно онима који су 2019. кренули у први разред и средњу школу.
– Младе муче велики проблеми. Школе се памте по пријатељству из клупа које вечито траје. Данас су деца подељена у групе, седе сами у клупи. Осмех се крије испод маске. Једном сам ђаку кога сам срео на улици рекао да стави маску да га препознам – каже професор српског језика и књижевности и књижевник за децу, Власта Н. Ценић.
Од почетка епидемије скоро и да није било школских путовања, којима су се све генерације радовале и ишчекивале их са нестрпљењем. Чак и оне екскурзије које су реализоване, подразумевале су строго поштовање мера, а и питање је колики је број родитеља био спреман да у јеку епидемије дете пошаље на екскурзију.
– То су украси школских дана. Сада их нема. Како деци објаснити страх који срећу код старијих? Говори се свакодневно о неким бројкама… Мењају се навике у кући, у школи. То су само неке муке, големе, а има их још. Корона их је створила и никако да их се отарсимо и деца и ми, наставници. Хајде да верујемо да ће бити боље – оптимистичан је наш саговорник.
Страх за егзистенцију, али и летаргичност
Поред короне, нових мера и ограничења, младе, посебно оне који излазе из тинејџерског узраста, погађају и егзистенцијални проблеми, Они су данас можда и израженији, него што је то било раније, сматра наш саговорник Миливоје Млађеновић, професор на Педагошком факултету и драматург.
– Видим да, осим короне, младе заокупљају и она питања која заокупљају и старије. Првенствено та егзистенцијална питања, питања могућности напредовања и стицања одређеног статуса у друштву, опстанка нације, а стим долазе у везу и демографска питања, питања наталитета јер то је све повезано. Уколико основни животни статус није обезбеђен, ако је доведен у питање опстанак једне породичне, брачне заједнице, ако ту нема перспективе, онда се не може очекивати ни наталитет. Затим, мислим да у истом корпусу питања младе занима и могућност њиховог ангажмана у друштву, њиховог положаја, преузимања важних функција, као што је то било одувек у нашем друштву. Млади су били стуб развоја. Данас је то можда у другом плану и то су такође питања која њих занимају, али се исто тако може приметити и извесна летаргија, незаинтересованост за било шта, као последица тога да се у том смислу ништа не мења – истиче Млађеновић.
Иако смо се сви ми пролазећи кроз тинејџерски период и рану младост често осећали несхваћено, данас је код младих то, чини се споредна ствар. Корона им је ускратила дружење са вршњацима, оно по чему се младост памти. Зато, ако им већ не можемо помоћи, с обзиром да смо и сами збуњени и неприпремљени за овакву реалност, онда бар покушајмо да их разумемо.
