Prazne pozorišne sale, otkazivanje ranije najavljivanih premijera, katanac na vratima pozorišta – ovakvu sliku u jednom trenutku skrojila je aktuelna pandemija koronavirusa. Sve to navelo je pozorišne stvaraoce da potraže alternativu, a nju su ponudile društvene mreže.
Iako je nova forma dala mogućnost pozorišnoj umetnosti da se održi i tokom trajanja epidemije, mnogo je mišljenja koja idu u prilog tome da je pozorišna igra nezamisliva bez neposrednog kontakta i da je zapravo to ono što daje smisao i lepotu ovoj umetnosti.
Direktan kontakt je nezamenljiv
„Pozorište je stvoreno kao živi kontakt izvođača i gledaoca”, podseća reditelj Miodrag Dinulović.
„Ja ne verujem u pozorište koje nema živog glumca i živu publiku. Onlajn je samo zamena da budemo živi, da smo prisutni, da nas kao ima u životu jedne zajednice, ali onlajn nije zamena, niti može biti zamena za živo pozorište i gledalac koji je u dvorani je naš jedini pravi gledalac. Prateći onlajn on može da izađe da uzme kokice, da ga neko pozove telefonom i on kida svoju koncetraciju, a onaj ko je u sali, on je sve vreme u predstavi – smatra Dinulović.
„Direktan kontakt glumca i publike je nezamenljiv”, dodaje dramaturg Branislav Nedić i ističe da veruje da će, kao i do sada, pozorište uspeti da prevaziđe i preživi sve prepreke.
„Nezamenljivo je videti pozorišni komad uživo jer to se tada dešava i nikad više. Kada gledate film on je uvek isti, a u pozorištu se stvari menjaju u zavisnosti od publike, od toga kako se glumci tada osećaju… Jednostavno taj doživljaj je neponovljiv, on se tada dešava i nikad više takav neće biti, zato je pozorište dragoceno i gledajući predstavu više puta uvek možemo naći nešto što je novo, što prvi put možda nismo videli – kaže Nedić i konstatuje da su tehnologije umnogome olakšale život, ali su i doprinele otuđenju na svim poljima.
Pozorište nije film
Pozorišna scena, pod prisilom novih okolnosti, preselila se u onlajn prostor, pa smo u udobnosti svog doma mogli da uživamo i u najnovijim ostvarenjima. Ipak i pored činjenice da je internet izbrisao prostorne granice, te da smo i mi iz drugih gradova mogli da pratimo prestonička ostvarenja, pozorišni stvaraoci saglasni su da je to bio samo pokušaj da se komadi igraju uprkos epidemiji.
„To su predstave koje su snimljene, pa je tu uvek pitanje da li je to jedna ili su dve kamere. Ljudsko oko je mnogo brže, mnogo je kvalitetniji boravak u sali, onda osećaj predstave je potpuno drugačiji kada ste u sali sa nekim istomišljenicima nego kada gledate sami kod kuće u nekom kauču, pa vam se tu motaju neki ljudi, obilaze oko vas itd”, kaže reditelj Branko Popović.
„Još od starih Grka pozorišni čin nastaje kada imate jednog izvođača koji izvodi predstavu na jednom mestu i koju posmatra bar jedan posetilac”, podseća Branko Popović i dodaje da je pokušaj da gledamo predstave preko kompjutera prinudno zlo. Popović napominje da pozorište podrazumeva fidbek, povratnu spregu publike, ali i reakciju od strane glumaca.
Po rečima glumca, lutkara i reditelja Cvetina Aničića, onlajn predstava nije film. On kaže da je vrlo diskutabilno koliko su onlajn predstave korisne, jer je pozorište prisno, a kada komad gledate preko ekrana to je potpuna otuđenost.
„Film se potpuno kadrira da bi nam bio prisan dok ga gledamo, a pozorišna predstava je živa materija koju vi doživljavate i to je potpuno drugi ugođaj. Za vreme pandemije sam napravio pauzu u radu, jednostavno nisam želeo da predstave budu onlajn jer ne daju to što treba da daju. Pozorište je živa reč, pozorište ima svoj duh, svoju potpunu ličnu komunikaciju sa posmatračem, odnosno publikom i to ne može nikako da se snimi.
Korona samo povećala otuđenost
Realnost koju kreira koronaviru, po rečima reditelja Branka Popovića, umnogome će nas naučiti da poštujemo ljude koji se bave pozorištem.
– Nas koji se bavimo pozorištem da poštujemo gledaoce, ali bih pozvao i sve one koji finansiraju pozorište, odgovorne pojedince, firme i državu, da još više ulažu u pozorište, u predstave za decu, jer će se sve to nama vratiti mnogostruko. Ako ništa drugo, to je jedna pouka koju smo iz ove krize mogli da naučimo, a to je da smo jedni drugima zaista potrebni – ističe reditelj Popović.
Glumac i lutkar Cvetin Aničić dodaje da se poslednjih 20, pa i 30 godina, otuđujemo jedni od drugih, a da je epidemija virusa tome samo doprinela.
„U medijima se non stop plasira to da mi moramo biti složni. To vam je isto kao kada se priča o nasilju. Nikad se više nije pričalo o nasilju, a nikad više nasilja nije bilo. Kao da proizvodimo kontraefekat prezentujući to. Znači, pristup nije dobar. Ljudi se otuđuju i to je strašno. Postajemo malo robotski nastrojeni, ali pozorište je tu da nas nekako zbliži”, zaključuje Aničić.
Pokušaj uvođenja pozorišta u onlajn sferu tokom pandemije virusa, potvrdilo je da je čovek mimo ogromnog tehnološkog napretka i dalje društveno biće. Savremeni oblici komunikacije samo nam olakšavaju život, ali ne mogu promeniti našu prirodu, koja podrazumeva potrebu za živim kontaktom. Pitanje je samo da li će biti isti slučaj i sa generacijama koje stasavaju u digitalnom dobu.
