Празне позоришне сале, отказивање раније најављиваних премијера, катанац на вратима позоришта – овакву слику у једном тренутку скројила је актуелна пандемија коронавируса. Све то навело је позоришне ствараоце да потраже алтернативу, а њу су понудиле друштвене мреже.
Иако је нова форма дала могућност позоришној уметности да се одржи и током трајања епидемије, много је мишљења која иду у прилог томе да је позоришна игра незамислива без непосредног контакта и да је заправо то оно што даје смисао и лепоту овој уметности.
Директан контакт је незаменљив
„Позориште је створено као живи контакт извођача и гледаоца”, подсећа редитељ Миодраг Динуловић.
„Ја не верујем у позориште које нема живог глумца и живу публику. Онлајн је само замена да будемо живи, да смо присутни, да нас као има у животу једне заједнице, али онлајн није замена, нити може бити замена за живо позориште и гледалац који је у дворани је наш једини прави гледалац. Пратећи онлајн он може да изађе да узме кокице, да га неко позове телефоном и он кида своју концетрацију, а онај ко је у сали, он је све време у представи – сматра Динуловић.
„Директан контакт глумца и публике је незаменљив”, додаје драматург Бранислав Недић и истиче да верује да ће, као и до сада, позориште успети да превазиђе и преживи све препреке.
„Незаменљиво је видети позоришни комад уживо јер то се тада дешава и никад више. Када гледате филм он је увек исти, а у позоришту се ствари мењају у зависности од публике, од тога како се глумци тада осећају… Једноставно тај доживљај је непоновљив, он се тада дешава и никад више такав неће бити, зато је позориште драгоцено и гледајући представу више пута увек можемо наћи нешто што је ново, што први пут можда нисмо видели – каже Недић и констатује да су технологије умногоме олакшале живот, али су и допринеле отуђењу на свим пољима.
Позориште није филм
Позоришна сцена, под присилом нових околности, преселила се у онлајн простор, па смо у удобности свог дома могли да уживамо и у најновијим остварењима. Ипак и поред чињенице да је интернет избрисао просторне границе, те да смо и ми из других градова могли да пратимо престоничка остварења, позоришни ствараоци сагласни су да је то био само покушај да се комади играју упркос епидемији.
„То су представе које су снимљене, па је ту увек питање да ли је то једна или су две камере. Људско око је много брже, много је квалитетнији боравак у сали, онда осећај представе је потпуно другачији када сте у сали са неким истомишљеницима него када гледате сами код куће у неком каучу, па вам се ту мотају неки људи, обилазе око вас итд”, каже редитељ Бранко Поповић.
„Још од старих Грка позоришни чин настаје када имате једног извођача који изводи представу на једном месту и коју посматра бар један посетилац”, подсећа Бранко Поповић и додаје да је покушај да гледамо представе преко компјутера принудно зло. Поповић напомиње да позориште подразумева фидбек, повратну спрегу публике, али и реакцију од стране глумаца.
По речима глумца, луткара и редитеља Цветина Аничића, онлајн представа није филм. Он каже да је врло дискутабилно колико су онлајн представе корисне, јер је позориште присно, а када комад гледате преко екрана то је потпуна отуђеност.
„Филм се потпуно кадрира да би нам био присан док га гледамо, а позоришна представа је жива материја коју ви доживљавате и то је потпуно други угођај. За време пандемије сам направио паузу у раду, једноставно нисам желео да представе буду онлајн јер не дају то што треба да дају. Позориште је жива реч, позориште има свој дух, своју потпуну личну комуникацију са посматрачем, односно публиком и то не може никако да се сними.
Корона само повећала отуђеност
Реалност коју креира коронавиру, по речима редитеља Бранка Поповића, умногоме ће нас научити да поштујемо људе који се баве позориштем.
– Нас који се бавимо позориштем да поштујемо гледаоце, али бих позвао и све оне који финансирају позориште, одговорне појединце, фирме и државу, да још више улажу у позориште, у представе за децу, јер ће се све то нама вратити многоструко. Ако ништа друго, то је једна поука коју смо из ове кризе могли да научимо, а то је да смо једни другима заиста потребни – истиче редитељ Поповић.
Глумац и луткар Цветин Аничић додаје да се последњих 20, па и 30 година, отуђујемо једни од других, а да је епидемија вируса томе само допринела.
„У медијима се нон стоп пласира то да ми морамо бити сложни. То вам је исто као када се прича о насиљу. Никад се више није причало о насиљу, а никад више насиља није било. Као да производимо контраефекат презентујући то. Значи, приступ није добар. Људи се отуђују и то је страшно. Постајемо мало роботски настројени, али позориште је ту да нас некако зближи”, закључује Аничић.
Покушај увођења позоришта у онлајн сферу током пандемије вируса, потврдило је да је човек мимо огромног технолошког напретка и даље друштвено биће. Савремени облици комуникације само нам олакшавају живот, али не могу променити нашу природу, која подразумева потребу за живим контактом. Питање је само да ли ће бити исти случај и са генерацијама које стасавају у дигиталном добу.
