Традиционална манифестација „Дани купинеˮ данас се одржава у Ражњу. Посетиоцима, по традицији, излагачи су се представили производима свеже купине, производима од овог воћа као и домаћим аутентичнним производима. Приређена је изложба пољопривредне механизације. У оквиру манифестације гости и новинари су имали прилике да посете Пољопривредно газдинство „Филиповић” у Подгорцу, које се бави гајењем купина.
У лепо уређеном засаду овог воћа затичемо власника Стевицу Филиповића, који је задовољан овогодишњим родом, али ценом и свим оним што прати производњу, мало је рећи, разочаран. Он каже каже да је род одличан, цена никаква.
− Идемо пола на пола. Сад је тренутно и вода нестала. Узео сам резервоар. Са радницима делимо. Што рекао покојни Чкаља: „Кад платим и раздужим, оно што не остане ништа, то је моје.” Цена је сто динара. Са радницима на педесет динара зарађујем. Нас троје: ја и супруга и млађи син. Старији је тренутно запошљен. Кад дође, помаже и он, тако да не можемо сами да опстанемо − јада нам се Филиповић, који је доста новаца и труда уложио.
Наш домаћин има суморне прогнозе када је у питању опстанак засада купине на овим подручјима. Каже, доста се раскрчава купина и узима пример свог засада из 2023. године.
− Надали смо се да се бар једна година убоде, а оно изгледа да како која година, све лошија цена. Тешко се живи од пољопривреде. Млади одоше, ево, у возаче. Имамо њих десетак, дванаест који одоше ван земље да возе. Ми старији немамо где. Ми имамо мало и сточарство, и ето то, воће, да кажем, то радимо – сумира Филиповић живот у селу.
На нашу констатцију да је остало старо становништво, Филиповић потврђује то речима да су неки отишли ван, а и нема много младих, многа су се домаћинства угасила.
− Овде је купина преполовљена у задње три-четири године. Временски услови су лоши. Немају услове да заливају. Ја сам до сад имао воду из планине, а сад сам дао сто хиљаде за цистерну од четири тоне… Искрено, волео сам да падне град и убије…. Не би ми жао било ни мало. Због ниске цене. Овако сад: жао ми да пропадне, а мука велика. Никаква пара. А шта ћеш. Мора и то да изгурамо − говори овај домаћин, одајући утисак да није то прва мука коју је морао да преброди као човек који се бави пољопривредним пословима.
И на растанку смо изразили наду да ће бити бољих дана, више као реакцију на вишегодишње муке вредних људи који се баве пољопривредом, у немоћи да им помогнемо. Наш домаћин спремно нам поручи: „Па да. Ко повртари. Купус саде десет година, да би једанаесту узели новац. Тако испада и са купином.” Само питање када ће бити та 11 година, сутра или можда и за 20 година. А то одређује све друго.