Да ли управник гробља може постати управник позоришта, ватрогасац првак драме, а старлета лектор? Да ли је могуће купити посао, факултетстку диплому, магистратуру или докторат? Да ли је професорка српског довољно квалификована да постане кафе-куварица? На сва ова питања потврдан одговор даје комад „Наши дани” Народног позоришта Републикe Српскe из Бањалуке, који је синоћ изведен као четврти такмичарски комад осмог Фестивала првоизведених представа. На сва ова питања потврдан одговор, нажалост, даје и наша реалност, односно „наши дани” који и даље верно осликавају Дисово писање, сто година касније.
Да ли је једини излаз младих и образованих, можда, карта у једном правцу ка неком бољем, уређенијем друштву? То питање себи је поставио и аутор драмског текста Жељко Стјепановић.
– На идеју да напишем овај текст дошао сам када је наш ансамбл гостовао у Бечу са представом ‘Госпођа министарка’. Публика је била сачињена од наших људи који су студирали у Бечу и то су били најбољи стручњаци у аустријском друштву. Значи они најпаметнији, који су спремни да воде наше друштво, они су отишли и то почетком две хиљадитих. После њих су одлазили људи који нису имали посла, затим они који имају посла али мале плате, а сада одлазе људи који су једноставно незадовољни друштвом у коме се налазе – каже Жељко Стјепановић, глумац у Народном позоришту Републикe Српскe, коме је ово први драмски текст.
Ипак ово није само слика која је актуелна у Републици Српској или Србији, већ је читав регион препун оних који хрле у „бели” свет. Аутор текста то види као последицу транзиције и глобализма, али и резултат урушавања ћелије друштва и образовног система.
– Играли смо ову представу на фестивалу у Брчком и један критичар из Загреба је рекао ви обавезно морате да дођете код нас јер ова представа је буквално јако актуелна и у Загребу и у целој Хрватској. Анте Марковић је у задњем интервјуу рекао немојте људи да идете у тај рат, постаћемо робови и периферија Европе и управо се то десило. Оно што нама раде, чега нисмо свесни, а што пресликавамо као западни начин живота, јесте да нам уништавају све, породицу, школство, образовање, науку. Ако вам неко уништи школство, образовање, добијате моралне наказе – сматра аутор текста.
У нашем друштву постало је нормалност да се сналазимо, сматра Стјепановић. Околности су нас натерале да стално изналазимо неке пречице, које су неретко поплочане неморалом.
– Увек кад се неко сналази, он се сналази на штету другога. Тако и овај директор позоришта почиње да се сналази онога тренутка када њему министар није дао паре да направи представу. Ковиљка коју је сатрла транзиција она се сналази тако што директора шпијунира, преноси новинару, новинар прави аферу и извлачи од директора паре. Дакле ми се сналазимо у једном друштву и то је највећи проблем. Не правимо друштво које је уређено. Нећемо да схватимо да морамо да почнемо од нашег образовања и од тога да постанемо моралнији људи – каже Стјепановић.
Да смо и ми умрљани неморалом који влада у друштву, потврђује наша свакодневица. Ми смо ти који су прихватили да се код лекара не иде празних руку и они који не реагују на девијантно понашање у друштву. Неки примери из нашег окружења показују нам да Стјепановићево писање није пренаглашено.
– Код нас у Босни имате судију који је осуђен правоснажно, а и даље наставља да суди. Како може да суди ако је осуђен правоснажно. Ништа боље није ни у здравству. Имате лекара који је врхунски стручњак, али због недовољне плате мора да се сналази, а сналази се тако што му морате донети тај мито. И ми смо пристали сви на тај мито. Сад је постало непријатно ако одете код лекара и не дате ништа. Имао сам ситуацију када сам се питао колико да дам пара да се не обрукам. Е та нормалност није нормална – истиче аутор текста.
Ти ненормални облици понашања које је тешко искоренити, аутор текста и бањалучки глумац Жељко Стјепановић види и као последицу ратова који су нам се дешавали у протеклом периоду. Људи су постали нервозни, бахати и спремни да на свако незадовољство одговоре агресијом.
– Гостовали смо у граду Тулузу у Француској са Хандкеовом представом ‘Часови у којима ништа нисмо знали једни о другима’ и у представи се ради о историји дешавања у једном граду, односно једном тргу, од доласка Турака до Аустроугара, ту се провлаче један рат, други, трећи, па неки мирнодопски период, па четврти рат. Публика је остала шокирана, прилазили су нам и питали је л’ се стварно код вас толико ратовало. Људи нису имали рат 750 година, то су мирни, опуштени људи, осећате у ваздуху да није било рата. Ја се онда сетим Београда, слетим на аеродром и узмем такси и не стигнем до центра града, јер ме толико набријани таксиста који ј**е свима матер успут толико дигне да ја морам да кажем друже ај’ молим те стани да изађем, ја ово више не могу да поднесем. Колико смо ми ментално и физички осакаћени овим стварима које нам се дешавају. Ја сам овај текст почео писати тако што сам се свађао сам са собом, па да не бих излудео због овога што нам се дешава, рекох боље да то ставим на папир па да некако доживим катарзу и да избацим тај јад из себе – искрен је аутор текста.
Један од главних глумаца у представи Никола Милијић, чији јунак од гробара доспева до управника позоришта, а чији текст обилује хумором, што употпуњује одлична глума, каже да стархује да ће и за сто година Дисове речи бити актуелне.
– Представа говори те битне ствари које се сваког ко је нормалан и ко има имало здравог разума тичу, а не спада у те представе да се све каже огољено и грубо. Обилује хумором, али то је и страшно и смешно истовремено, тако да верујем да публици остане једна кнедла у грлу када се ово заврши. Нажалост, ова Дисова песма коју на крају кажемо давно је написана, али ево ми до дана данашњег изгледа да се као народ нисмо опаметили – сматра глумац.
Ипак да не би све било тако црно и да би публика у сали након смеха и суза заиста могла да доживи прочишћење, редитељ Југ Радивојевић одучио се за два краја. Први оставља горчину јер је поред тешке сцене праћен и стиховима Владислава Петковића Диса, док други оставља наду да љубав може превазићи све накарадности и проблеме.
Публика у Алексинцу прво гостовање и представу позоришта из Републике Српске поздравила је громогласним и дугим аплаузом. Парламент Гимназије за глумца вечери прогласио је Миљку Брђанин, која тумачи лик Ковиљке.
Комплетан комад
Након играња представе „Наши дани”, алексиначки глумац и психолог Драгослав Ранђеловић каже да се у комаду осећа редитељско присуство Југа Радивојевића и да је у комаду све избалансирано до те мере да нема шта ни да се одузме нити да се дода.
– О представи могу да говорим и објективно и субјективно. Објективно јер смо вечерас присуствовали једном изузетном позоришном догађају са савременом тематиком, а опет тако испричаном да нема више ни емоције која је преостала у човеку. Све је вечерас испражњено и напуњено у исто време. Субјективно јер сам са редитељем ове представе радио12 представа и знам његов редитељски поступак и ово је права слика и Југа Радивојевића. Част је овом граду што је он овде радио толико представа, а мени лично што сам са њим имао прилику и част да радим и што је моја породица пријатељ са његовом породицом, тако да више не могу јер је пуно емоција. Он је велики редитељ и биће један од наших највећих редитеља – сматра Ранђеловић.
Вечерас „Балава”
Пета такмичарска представа је Балава, Бео Арта из Београда, по тексту Дуње Матић, у режији Андреја Носова. Овај комад преиспитује исконске породичне и међуљудске односе и њихов утицај и значај на свакодневни живот, као и то какве последице породица има на човека.
Више фотографија на фејсбук страници Радио Алексинца