Biblioteka „Vuk Karadžićˮ i Predškolska ustanova „Laneˮ, veoma značajne institucije za našu opštinu, prekjuče su proslavile svoju slavu „Svetog Ćirila i Metodijaˮ, u znak sećanja na ovu braću, „slovenske apostoleˮ, koji su stvorili glagoljicu, prvo pismo Slovena. U ovim aleksinačkim ustanovama prigodnim programom su nas podsetili na značaj obeležavanja ovog praznika za očuvanje našeg nasleđa, jezika i pisma. Za ozbiljan svet – poučno i emotivno.
Još emotivnije je bilo praćenje medijskih izveštaja o obeležavanju ove slave u Bogosloviji Svetih Kirila i Metodija u Prizrenu, koja je osnovana 1871. godine, kao zadužbina Sime Andrejevića. I to iz više razloga. Prvo, kao sećanje na nezaboravan boravak i druženje u Bogosloviji, krajem marta ove godine, i drugo, činjenicom da je jedan od najznačajnijih rektora ove narodne i nacionalne ustanove bio čuveni Aleksinčanin prota Stevan Dimitrijević.
Zajednički ručak sa trenutnih 26 učenika i njihovih profesora, kao i slušanje njihovog horskog pevanja, događaj je koji se više pamti i od morskih obala Grčke, starih severnoitalijanskih gradova, Beograda na vodi i još mnogo toga što se čoveku 21. veka nudi kao nezaobilazne destinacije. Taj osećaj trajanja i duhovne ispunjenosti teško je opisati rečima, a poslužena hrana bila je nešto najukusnije što sam imao za obrok. Taj obrok me je, na neki način, svojom jednostavnošću i zdravim namirnicama povezao sa hranom detinjstva, sa kuhinjom naših majki, koja je bila skromna, ali kuvana sa puno ljubavi i nežnosti, a što nedostaje današnjoj brzoj i industrijskoj hrani.
U sećanju na taj, za mene i mog kolegu Vlastu N. Cenića, nezaboravan događaj i prema ukazanom poštovanju, po mom mišljenju, naj Aleksinčaninu proti Stevanu, smatrao sam da treba i javno da objavim razgovor koji sam tada vodio sa jeromonahom Isidorom Jagodićem.
Njemu smo uputili prvo pitanje o tome šta za njega znači službovati u ovoj svetinji i obučavati mlade kadrove?
– Za nas je ovde, danas, biti u Prizrenu, pre svega blagoslov. Izuzetan blagoslov. Ispred sebe imamo mnoge koji su za nas učinili jako mnogo, za naš narod, za crkvu, državu i za samu školu i grad. To je za nas jedna velika obaveza, da budemo dostojni njih. Sa druge strane, ovi momci koji su ovde i njihovi roditelji, koji su ih poslali, svojevrsni su nacionalni heroji. Raditi sa njima, u tom smislu, posebna je čast.
Nalazimo se u prostorijama gde su mnogi naši preci hodali, među njima je značajnu ulogu imao i prota Stevan Dimitrijević, Aleksinčanin. Kako biste opisali njegovu ulogu?
– Prota Stevan je toliko mnogo uradio, da je pravo pitanje koje čovek treba danas da postavi, koje i sebi na ličnom nivou postavljam, ako uzmemo da gledamo neke od njegovih radova koje je pisao: „Gospode, koliko je on živeo, kada je ovoliko uradio?” i „Odakle mu tolika snaga i umeće i darovi?” Sa druge strane, to je jedna ličnost koja je toliko ostavila traga i toliko obasjala istoriju naše Bogoslovije, da je pravo pitanje da li je može iko zaseniti. Tu isključujemo patrijarha ili nekoga od značajnih jerarha koji su bili iz ove škole, ali odmah nakon njih je, zasigurno, prota Stevan. Mislim da je jako teško dostići ono što je on učinio. Mislim da je on jedna od ličnosti koja može da posluži kao izuzetan primer i uzor hrabrosti, postojanosti, truda, marljivog i predanog rada. I izuzetnog služenja crkvi na prvom mestu, i narodu.
Kada je reč o ovoj školi, za sve nas Srbe, na šta ona treba da nas podseća?
– Ova škola nas podseća na istrajnost. Mislim da je to ono što bi trebalo da bude jedna od glavnih poruka. Može se desiti da se okolnosti promene, nabolje i nagore. Važno je ostati dosledan, istrajan, i predan služenju. Sa druge strane, da i kada je teško, ne zatvaramo vrata kuće, ne ostavljamo iza sebe pustoš, nego da se potrudimo da svako na svom mestu učini koliko je moguće, da bude kreativan, da bude stvaralac i da uradi nešto dobro za sve.
Kažu da je Prizren koliko-toliko grad tolerancije. Šta možete poručiti roditeljima koji šalju decu ovde na školovanje?
– Deca su bezbedna. Jasno je da roditelj ponekad pred sobom ima najgori mogući scenario. Od 2011. do danas nije bilo nikakvih slučajeva za koje bismo mogli reći da su ugrozili bezbednost učenika, profesora, bilo koga ovde u Prizrenu. Blagodarimo Bogu. Iskreno se nadam da ovde toga neće ni biti. Sa druge strane, verujemo da nas Bog zaista čuva. Samo sa takvom verom, trudeći se da se i sami sačuvamo, tako ovde živimo i opstajemo.
Završavajući obradu ovog intervjua, sećam se kako sam slušajući hor učenika Bogoslovije poželeo da to umeće čuju i moji sugrađani na sledećoj manifestaciji „Protina besedaˮ koju organizuje grad u znak sećanja na protu Stevana Dimitrijevića. Eto predloga organizatoru, Centru za kulturu i umetnost, da uputi poziv.
