Сећање на Призренску богословију: И када је тешко, не затвaрајмо врата куће

Библиотека „Вук Караџићˮ и Предшколска установа „Ланеˮ, веома значајне институције за нашу општину, прекјуче су прославиле своју славу „Светог Ћирилa и Методијaˮ, у знак сећања на ову браћу, „словенске апостолеˮ, који су створили глагољицу, прво писмо Словена. У овим алексиначким установама пригодним програмом су нас подсетили на значај обележавања овог празника за очување нашег наслеђа, језика и писма. За озбиљан свет – поучно и емотивно.

Још емотивније је било праћење медијских извештаја о обележавању ове славе у Богословији Светих Кирила и Методија у Призрену, која је основана 1871. године, као задужбина Симе Андрејевића. И то из више разлога. Прво, као сећање на незабораван боравак и дружење у Богословији, крајем марта ове године, и друго, чињеницом да је један од најзначајнијих ректора ове народне и националне установе био чувени Алексинчанин  прота Стеван Димитријевић.

Заједнички ручак са тренутних 26 ученика и њихових професора, као и слушање њиховог хорског певања, догађај је који се више памти и од морских обала Грчке, старих северноиталијанских градова, Београда на води и још много тога што се човеку 21. века нуди као незаобилазне дестинације. Тај осећај трајања и духовне испуњености тешко је описати речима, а послужена храна била је нешто најукусније што сам имао за оброк. Тај оброк ме је, на неки начин, својом једноставношћу и здравим намирницама повезао са храном детињства, са кухињом наших мајки, која је била скромна, али кувана са пуно љубави и нежности, а што недостаје данашњој брзој и индустријској храни.

У сећању на тај, за мене и мог колегу Власту Н. Ценића, незабораван догађај и према указаном поштовању, по мом мишљењу, нај Алексинчанину проти Стевану, сматрао сам да треба и јавно да објавим разговор који сам тада водио са јеромонахом Исидором Јагодићем.

Њему смо упутили прво питање о томе шта за њега значи службовати у овој светињи и обучавати младе кадрове?

– За нас је овде, данас, бити у Призрену, пре свега благослов. Изузетан благослов. Испред себе имамо многе који су за нас учинили јако много, за наш народ, за цркву, државу и за саму школу и град. То је за нас једна велика обавеза, да будемо достојни њих. Са друге стране, ови момци који су овде и њихови родитељи, који су их послали, својеврсни су национални хероји. Радити са њима, у том смислу, посебна је част.

Налазимо се у просторијама где су многи наши преци ходали, међу њима је значајну улогу имао и прота Стеван Димитријевић, Алексинчанин. Како бисте описали његову улогу?

– Прота Стеван је толико много урадио, да је право питање које човек треба данас да постави, које и себи на личном нивоу постављам, ако узмемо да гледамо неке од његових радова које је писао: „Господе, колико је он живео, када је оволико урадио?” и „Одакле му толика снага и умеће и дарови?” Са друге стране, то је једна личност која је толико оставила трага и толико обасјала историју наше Богословије, да је право питање да ли је може ико засенити. Ту искључујемо патријарха или некога од значајних јерарха који су били из ове школе, али одмах након њих је, засигурно, прота Стеван. Мислим да је јако тешко достићи оно што је он учинио. Мислим да је он једна од личности која може да послужи као изузетан пример и узор храбрости, постојаности, труда, марљивог и преданог рада. И изузетног служења цркви на првом месту, и народу.

Када је реч о овој школи, за све нас Србе, на шта она треба да нас подсећа?

– Ова школа нас подсећа на истрајност. Мислим да је то оно што би требало да буде једна од главних порука. Може се десити  да се околности  промене, набоље и нагоре. Важно је остати доследан, истрајан, и предан служењу. Са друге стране, да и када је тешко, не затварамо врата куће, не остављамо иза себе пустош, него да се потрудимо да свако на свом месту учини колико је могуће, да буде креативан, да буде стваралац и да уради нешто добро за све.

Кажу да је Призрен колико-толико град толеранције. Шта можете поручити родитељима који шаљу децу овде на школовање?

– Деца су безбедна. Јасно је да родитељ понекад пред собом има најгори могући сценарио. Од 2011. до данас није било никаквих случајева за које бисмо могли рећи да су угрозили безбедност ученика, професора, било кога овде у Призрену. Благодаримо Богу. Искрено се надам да овде тога неће ни бити. Са друге стране, верујемо да нас Бог заиста чува. Само са таквом вером, трудећи се да се и сами сачувамо, тако овде живимо и опстајемо.

Завршавајући обраду овог интервјуа, сећам се како сам слушајући хор ученика Богословије пожелео да то умеће чују и моји суграђани на следећој манифестацији „Протина беседаˮ коју организује град у знак сећања на проту Стевана Димитријевића. Ето предлога организатору, Центру за културу и уметност, да упути позив.

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

7 + five =