Сваки пацијент у црвеној ковид зони је прича за себе. Њихова сведочења о ономе што су преживели су стравична, али и опомињајућа. Јаукање болесних људи, даноноћни рад машина за механичку вентилацију, невидљива лица која вас лече и питање шта доноси следећи сат. Атмосфера где се бришу старосне и остале границе. Сви су пацијенти који желе да преживе пакао звани ковид.
Такве сцене је виђала и наша четрдесетогодишња саговорница која је била на лечењу у Клиничком центру Ниш.
− Била сам уплашена. Кад све то видиш онда кажеш, боже вероватно сам ја следећи, јер не бира године, сви смо тамо једнаки. Да ли та баба од 90 година, или ја од 30-40 година, па сви смо једнаки и не зна се коме је теже и само се чује оно ‘Јаој! Јао!’. И само неки звукови и нека чуда, гледамо се ко ће да преживи, малтене ко неће. Човек кад се нађе на тим мукама за један дан преиспита се од рођења до тадашњег тренутка. Шта је урадио, шта је могао, шта је погрешио. Тада има некако времена за све − започиње своју тешку причу ова ведра породична жена.
А тај оптимизам и храбро корачање кроз живот можда су јој и помогли у животној бици.
− Ја сам једна ведра особа, нисам дозволила да ме та ситуација посебно сломи. Али када сам завршила са терапијама, ја сам и јавно на свом Фејсбук профилу написала: ‘Хајде људи, дођите. Редно би било да славимо живот!’. То је много велика ствар, јер онда схватиш да је у ствари могло да те нема − не скрива ова жена своје одушевљење што је у њеном случају победио живот.
Животну драму не проживљавају само пацијенти већ и медицинско особље. И они су људи па су им и реакције различите. Углавном преовладава људскост, а не оголели професионализам.
− Неки су забринути. Показују неку забринутост. Па су онда ту. Питају шта треба. Нон-стоп су око вас. Некима је то рутина, чини ми се, осам сати радног времена, дођем дам ти шта ти пише тамо и окренем се и одем и не питам те, чак шта више, ни како си. Али више је ових других, који су забринути, унезверени, чак шта више многи докотори и причају са нама и кажу нам ‘Ма извући ће те се, ми смо то већ преживели. Многи доктори су нам већ били заражени’ – прича наша саговорница о напорима медицинара који су јој били једина пријатељска подршка у том тренутку, иако им се лица нису видела.
Она има и једу поруку за оне које баш много не плаши вирус корона. Прво пожелела им је да се никада од ове болести не разболе и да се о присуству вируса не уверавају на личном примеру.
− Дај боже да они живе у заблуди тако довека и да не осете ово што сам осетила ја, или било ко од нас заражених и ето нека живе у свом незнању без последица, ја им то желим − поручила је наша саговорница на крају.
Али, жеље су једно, а сурова реалност нешто друго. Нажалост, свакодневица нам казује да нема недодирљивих, када је у питању овај подмукли вирус. Ово сведочење нас опомиње да се држимо препоручених мера. То је у нашој моћи, а остало је ван наше.
Фотографије: Илустрација (извор Фреепик).