Да ли нам у кризним временима позориште може помоћи да вратимо осећај заједништва, да се ослободимо нагомиланог стреса и да кроз катарзу ублажимо ефекте сурове реалности? Одговори су потврдни, а неки га сматрају правом колективном психотерапијом.
Физичка дистанца, изолација, забране окупљања, све је то током епидемије ковида-19 довело да се осећамо, благо речено, отуђено. Свет на који смо навикли пре појаве вируса, почео је другачије да функционише, а данашњем размаженом човеку, ненавикнутом на такву врсту живљења опскрбљеног ограничењима, постаје све теже да се прилагоди. Према дефиницији научника, живимо усред глобалног догађаја масовне трауме, прве трауме те врсте после Другог светског рата.
Смех је лек за стрес
Одувек се говорило да је смех лек, који помаже да се ослободимо стреса, а има и оних који кажу да помаже срцу и да појачава наш имуни систем. Идеално за данашње прилике. Зашто онда лек не бисмо потражили у позоришту?
– Недавно сам завршио премијеру представе Бранислава Нушића ’Свиња’. И моји пријатељи који играју у тој веселој комедији кажу да је то једна колективна психотерапија. И позоришни фестивал за децу који је одржан у Алексинцу, да се тако шаљиво изразим, доживљавам као једну колективну психотерапију за све нас. Имате родитеље који се радују, доводе децу, имате децу која почињу да аплаудирају да се радују на прву појаву глумаца, на дизање завесе. Позориште је унело једну живост, једну радост у све домове свих људи који долазе у позориште. Мислим да је то једна својеврсна слава позоришту и једна победа која ће свакако остати забележена у историји – рекао нам је редитељ Бранко Поповић, боравећи у Алексинцу као један од учесника фестивала за децу одржаног ове године.
Дистанце којих се морамо придржавати током пандемија корона вируса, удаљавају нас једне од других.
Да загрљај поново буде нормалност
И требаће доста времена да руковање, загрљај и љубљење при сусрету поново прихватимо као нормалност, па чак и то да седимо једни поред других.
– Позоришна публика је она где смо једни до других, где дишемо заједно и где осећамо једни друге. У гледалишту и када неко уради ’ух’, сви ураде ’ух’ и кад се неко насмеје то је оно што чини позориште јединим могућим позоришним чином заједништва. Надам се да ће мере пасти, да ће маске пасти, да ћемо вирус склонити од нас, а да ћемо се вратити позоришту какво познајемо, позоришту заједнице – каже редитељ Миодраг Динуловић.
Повратак у позоришне сале публика широм Србије је једва дочекала, а чини се да након одређене паузе више уживамо у позоришним комадима.
– Позориште пуно доприноси томе да се сачува дух посебно када су деца у питању – истиче Цветин Аничић дипломирани глумац, луткар и редитељ.
– Ово доживљавам као једну својеврсну победу духа над неким црним мислима, догађајима који су нас опхрвали ове 2019, 20. и 21. године. Надам се да се никада више неће поновити – закључује редитељ Бранко Поповић.
