Манастир Свети Роман у селу Прасковче је имао своју бурну историју: од свог настанка, вероватно у деветом веку, па све до данашњих дана. Разрушен у Аустро-турском рату који се водио у првој половини 18. века, а његова обнова је почела у последњој деценији истог столећа.
Ђорђе Пила, који је тражећи лек својој болести дошао у разрушен манастир, покренуо је акцију прикупљања новца, отишао у Цариград, издејствовао и платио од султана ферман (уредбу). Алексиначки професор историје Зоран Стевановић, који је ових дана у издању ЦКУ Алексинац објавио књигу о манастиру Свети Роман, каже да је то управо било време када је у Турској владао онај чувени Селим Трећи, који је увео, како бисмо рекли, самоуправу у Београдски пашалук, која се на неки начин ширила и на остале просторе.
− Тада су Срби имали своја значајна права, између осталог могли су да организују своје војне јединице да бране пашалук од разних нерегуларних турских одметника, тада су бирали своје старешине, сеоске кнезове, нахијске кнезове, па и самог врховног кнеза. И све се то уклапа са историјским контекстом, ништа ту није у том народном предању, у тим документима, измишљено. Према томе, пошто је скупио новац, онда је окупио и народ и тамо се наводе два човека. Један је из Мозгова, Живко Черни, а други је Живко Крстић из села Прњавор, које је било до самог манастира. Сама реч „прњавор” значи манастирски посед, и то је још један доказ да је у средњем веку то одиста био један значајан манастир и да је имао велике поседе − објашњава наш саговорник.
Стевановић напомиње да је становништво тог села, 1865. године, договором између црквених и световних државних власти, исељено на територију данашњег села Прасковче. Тако да се данашње село Прасковче састоји од две половине: половина од старог села Прасковча, а половина од ових становника који су припадали том Прњавору, а има чак и назив Манастирско, које се у документима јавља у другој половини 19. века.
− Дакле, од тада, од 1796. године, па до данашњег дана, ово је, пре свега, изузетно духовно место где се народ окупља из разних крајева, јер, по веровању, Свети Роман лечи умоболне људе, оне који имају разне психичке проблеме. Чак је био, сматрало се у 19. веку, нека врста душевне болнице, где су у звонику, који је подигнут 1852. године, а подигао га је тадашњи архимандрит Сава Петровић, ти болесници били чувани, наравно и лечени на тај начин што су им свештеници, односно јеромонаси, свакога дана читали молитве, а они су били живели на строгом посту, само на хлебу и на води – каже наш саговорник.
Професор Стевановић каже да су забележени случајеви и у 20. веку када су многи од њих долазили болесни, а да су после одређеног проведеног времена, са неком терапијом, одлазили из манастира потпуно здрави.
Манастир, иначе, осим овог духовног значаја, има још један изузетан историјски значај. Пошто је подигнут, налазио се заправо у близини Делиграда, главног места из Првог српског устанка, он је био болница у којој су се лечили рањеници са Делиграда, а старешине манастира и сви монаси непрестано су били ту, на Делиграду, где су обављали разне верске обреде, затим су се молили за здравље српског оружја, вршили све оне верске чинове.
− Забележено је да је у манастиру 1807. године преминуо и сахрањен оснивач манастира Вуча Жикић. Он је, наиме, био стално на Делиграду, од његовог подизања, и када је било уочи Ускрса, Турци су рачунали да ће браниоци Делиграда већином отићи код својих кућа и да је то идеална прилика да их нападну и заузму ово кључно утврђење на Цариградском друму. Но, Вуча Жикић се храбро борио, одбио је нападе Турака који су побегли и у тренутку када је позвао своје саборце да крену у јуриш, погодио га је турски куршум и тешко га ранио, док је он командовао: „Напред, браћо, утекоше Турци.” Пренели су га, наравно, у манастир Светога Романа. Био је Велики петак, и он је на сам Васкрс преминуо и ту је сахрањен у порти манастира Светог Романа – појашњава аутор књиге о манастиру.
Делиград ће имати своју улогу и 1876. године. У летопису манастира је забележено да га је током тог рата посетио Кнез Милан Обреновић као врховни командант и посетио га је Митрополит Михајло. У њему је и тада била болница. У црквеним књигама у манастирима имамо забележен велики број наших и руских војника који су погинули у непосредној близини, то је нађено у нишком листу, и ту си и сахрањени на манастирском гробљу.
Манастир је имао своју велику улогу и у Првом светском рату. Наиме, из Београда се после почетка Првог светског рата сместио Дом ратне сирочади, који се звао „Света Јелена” и ту је било око стотину деце.
− Док је Краљ Петар боравио у Рибарској бањи, он их је са својим лекаром обилазио и указивао им сву могућу помоћ. Међутим, када је дошао налет Немаца, Бугара и Аустроугара 1915. године, особље овог дома и сви остали повукли су се, отишли су за војском, а деца су остала са једино два монаха − износи чињенице професор Стевановић.
О томе ко је остао са децом и како их је Морава спасла од бугарске окупаторске војске, у наредном садржају.