Не оспоравам ничије право да пише о сукобима око медија у појединим политичким круговима, мада и даље сматрам да свако ко излази у јавност треба да се легитимише пуним именом и презименом, како би читаоци знали аутора могли да имају поверење у изнете информације.
Оно што оспоравам јесте још један злонамеран покушај да се у политичке играрије, засноване на наводним сукобима у противничком табору око контроле медија које вероватно за циљ имају расцеп у владујућој странци, увуче тренутно залагање и борба медија у власништво „Ал прес-аˮ и „Агро-пресс-аˮ да остану грађански медији. Реч је о медијима који поштују начела одговорности, поштен приступ информацијама и стављање интереса грађана у први план, уз неговање плурализма мишљења и поштовање изборне воље грађана.
Наши медији се не баве, нити ће се бавити, унутрашњим односима у било којој политичкој групацији, па и владајућој, све док се ти односи не одразе на функционисање институција које служе грађанима. До тада, то је за нас унутарстраначко питање. Уколико неко од политичких актера иступи у јавност са пуним именом и презименом, о томе ћемо, наравно, обавестити јавност. Анонимност и паушалне оцене, које могу бити тачне, али и намерно пласиране ради придобијања пажње и јавне подршке за појединачне или партијске интересе, нећемо неговати.
Текст који је јуче објавио такозвани Алексиначки пленум свакако је занимљив и можда упозоравајући за нас, али се помиње и Општина. О понашању функционера, радника Општинске управе, одборника и опозиције према нашим медијима биће речи у једном од наредних медијских садржаја.
Када је реч о наводима пленумаша да у оваквим наводима прва страда истина, са том констатацијом се слажем. Међутим, управо је поменута анонимна група, из себи знаних разлога, допринела томе да истина прва страда када је реч о нашим медијима.
Пре свега, мислим на податак да су наши медији добили 300.000 евра јавних средстава. Тај износ није у потпнуности тачан, а притом се не наводи да се односи на период од десет година и да је ту урачунат и новац који нису добили наши медији, већ наши новинари и њихово учешће у спровођењу пројеката других правних субјекта који су своје медијске садржаје реализовали код нас. Када се та сума подели на број тада ангажованих радника, јасно је да та средства нису била довољна ни за минималну зараду. О томе детаљније у сутрашњем тексту.
Постављам питање и такозваном Алексиначком пленуму, или њихове спонзоре, или онима који им достављају податке, зашто није објављено колико је јавних средстава додељено другим регионалним и општинским медијима и шта су ти медији учинили за локално информисање. Да ли сматрају да то није важно, или је реч о покушају наношења пословне штете медијима који се воде искључиво сопственом уређивачком политиком. Можда је то и покушај, њих и кругова који их подржавају, да наше медије ставе под своју контролу.