Да судска извршна решења нису гарант радницима да ће од својих бивших предузећа наплатити потраживања чињеница је са којом су се многи Алексинчани суочили протеклих година. То је само део приче о мукама кроз које су пролазили и још пролазе радници, свесни да неће моћи у потпуности да наплате дуг, а време ће показати да ли ће се само један део те суме изнете у судским пресудама наћи у џеповима оштећених. На питање да ли су им та судска решења нешто помогла, одговор је углавном негативан.
‒ Нажалост, све зависи од стечајног управника, ако он нађе за сходно јер, по његовим речима, прво су морали да буду подмирени и порез и струја и вода – каже један од радника коме је пропала фирма остала дужна скоро два милиона динара.
Оно што раднике, такође, боли јесте урушавање и пропадање њихових бивших фирми од којих су многе остале само рушевина. Већина ових људи себи не може да објасни зашто је морало тако.
‒ Овде где сам ја радио у хладњачи смо имали стражаре који су, након одласка у стечај, практично ту и остали да сачувају имовину. Међутим, у другим деловима ‘ПИК-а’, ту превасходно мислим на подрум и кланицу, није била таква ситуација. Разумем да у кооперативама то можда није било могуће због разуђености, али ми није јасно за подрум и кланицу. Што се подрума тиче, претпостављам да многи не знају, лагуме које поседује има у свету само овде код нас и у Чилеу. Ту је стална температура и лети и зими плус 12 степени, што је идеално за чување вина, ракије и тако даље – каже Славиша Јовановић који није желео да изађе из просторија хладњаче где је радио, док стечајни управник не уручи решења о радном односу петорици стражара који би чували имовину предузећа у стечају, што се показало оправданим јер је имовина сачувана и успешно приватизована.
И поред таквих залагања радници се нису много овајдили од продаје у стечају, па се са ове временске дистанце оправдано поставља питање зашто су они тврдоглаво веровали у опстанак својих предузећа и нису међу првима тужили фирму како би на време стали у ред за наплату дуга.
– Ми смо мислили да ће тај ПИК, који је имао седам целина и хранио, не само Алексинац, него и Нишавски округ, на неки начин, као комбинат бити заштићен и да ће ући у неко реструктурирање. Тако је и обећано министарству, али шта се десило, можда је неко од бивших руководиоца намерно тражио покретање стечајног поступка. Продата је огромна количина. Тражио сам у оно време да се достави колики су износи, али то је све било обавијено велом тајне. Тако да имам и писане доказе о тражењу тих података, али то је нажалост било нешто јаче од радника и од мене – каже Јовановић.
Резултат свега тога била су права на папиру, а у стварности многе неразјашњене ситуације, сумња и неверица, уз губљење перспективе за ове раднике. А како је бити без посла можда најбоље потврђују речи једног од наших саговорника:
‒ Страшно је без посла. Многи из наших предузећа су тиме погођени, а и наша привреда. Међутим, док смо живи има наде.
Овај медијски садржај настао је у оквиру пројекта који је суфинансиран средствима Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.