Алексинац је осамдесетих година прошлог века био градић са солидном индустријом и у тадашњем региону представљао је једну од развијенијих општина. Друштвена предузећа попут Пољопривредно-индустријског комбината Алексинац, „Фрада”, „Фахопа”, „Селекције”, „Емпе”, Бетоњерке, Конфекције „Морава”, „Јелке Радуловић” били су синоними колектива у којима је велики број радника остваривао зараде. Стари житељи града на Моравици памте јутарње реке људи који су хитали на своја радна места. Нажалост, ретко које је од ових друштвених предузећа успешно приватизовано, иако су многи најављивали да ће после приватизације за раднике потећи „мед и млеко”.
Нека предузећа, попут, Пољопривредног комбината, чији су производи могли да се нађу широм тадашње државе, а и у иностранству, нестао је са списка привредних субјеката и његови делови полако, путем стечаја, одлазе у историју. Судбина преко хиљаду радника је различита, али су, углавном, остали кратких рукава. Неки од запослених успели су да узму какве-такве отпремнине, али за већину њих у стечајној маси нема довољно средстава којима би у потпуности остварили своја права када је у питању материјална страна.
Још тужнија судбина је фабрике „Фрад”, која је била један од привредних поноса Алексинца, и која је приватизована међу првих шеснаест друштвених предузећа у тадашњој Југославији са образложењем да су то најбољи колективи и да ће долазак приватног капитала само унапредити њихово пословање.
‒ У време приватизације Фрадови филтери су били на цени и, осим у нашој земљи, овај квалитет се препознавао и у источним земљама, а алексиначки филтери су се налазили и у немачким и возилима развијеног Запада. Људи из Агенције за приватизацију и они који су заговарали промену власничке структуре на радничким зборовима су говорили да ако не дође до приватизације Фрад ће технолошки и продуктивно заостати и изгубиће трку са конкуренцијом. Тада је било доста скептика међу радницима, али су они различитим ‘методама’ убеђивани да је за њих најбоља приватизација. И у тадашњем локалном парламенту било је отпора према промени власничке структуре, али је одборницима сервирано да ће се, иако они то не прихвате, приватизација обавити под силом републичког закона – присећа се један наш колега, који је тада пратио догађаје.
Он додаје да су сада многи заборавили на те догађаје и да сада истичу да је направљена грешка што је прихваћена таква приватизација, али као да заборављају да је то одлучено на неком вишем нивоу.
‒ Додуше средина је могла и бурније да реагује, али тадашње време и гледање на то време са ове дистанце су две различите ствари ‒ каже наш саговорник.
У тој транзицији најгоре су прошли радници који су често остајали без посла. Како је улога синдиката била све слабија и без праве правничке заштите, то је створило утисак да су нови власници приватизованих предузећа или оних купљених из стечаја свемогући, па чак и да су јачи од закона. Да би се схватило зашто је то тако ова прича морала би да се сагледа из више углова.
За почетак, велики број запослених у тадашњим алексиначким предузећима морао је да потражи ухлебљење на другом месту, често да се нађе и на улици без остварених права и без перспективе. Други, који су, пак, били већ у годинама тешко су долазили до пензије због неповезаног радног стажа, мањка радних година и слабијих примања у фирмама које су завршиле у стечају или лошој приватизацији, па су и те пензије углавном минималне. По неким подацима, 2015. године просечна надокнада пензионерима износила је свега 17.306 динара. Наравно, сада је то знатно више, али су и трошкови већи, па ни сада њихов положај није значајније бољи. И тешко да им може било ко у локалној самоуправи помоћи јер, према истраживањима социолога Мирослава Станисављевића, већ 2011. године изједначио се број пензионера са бројем лица која зараду стичу на основу рада. Тада је било 12.219 најстаријих који су примали пензиони чек.
Овај медијски садржај настао је у оквиру пројекта који је суфинансиран средствима Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.