Шеста Протина беседа, манифестација која је посвећена Алексинчанину Стевану Димитријевићу, још једном је показала сву духовну, људску, дипломатску и родољубиву величину овог свештеника који је рођен у нашем граду 22. јануара 1866. године, а упокојио се 1953. године у Београду. Сахрањен је у гробљанској капели посвећеној Светим арханђелима Михајлу и Гаврилу на Старом алексиначком гробљу.
За др Радована Пилиповића из Архива Српске православне цркве у Бeограду, једног од говорника на синоћној трибини, прота Стеван Димитријевић је, пре свега, велики духовник у низу духовника српске историје, човек који се бавио писаним наслеђем и остављао лепа тумачења српске историје, лепе описе српске културе. Човек који није живео неку окамењену ученост, него је управо ту ученост и то доживљавање прошлости преносио на свој нараштај и на своје сараднике.
− Он припада тој епохи 19. века, времену успона, времену заокружавања српских националних територија и нечега што је заиста вукло српску историју напред. Ми и дан-данас користимо његове научне радове, то је нешто што је живо, што је просто оправдано. Његови списи из руских архива и библиотека и његова монографија о Светоме Сави, читава биографија о проти Стевану Димитријевићем је и дан-данас научно употребљива и представља једно научно наслеђе које може да се искористи − каже овај истраживач.
Пилиповић појашњава да је прота Стеван својим радом прекрио српски југ из Алексинца, стигао до Солуна, Скопља, стизао да помогне наш народ на Косову и Метохији, и живом речи и материјалним средствима.
− То је пример како ми треба да се односимо према другима. Сваки помен проте Стеве је управо даје неку нову наду – напоменуо је у изјави за наш медиј др Радован Пилиповић.
Професор др Драгиша Бојовић са Филозофског факултета у Нишу је почетак свог излагања посветио судбинској испреплетености два наша великана у теолошком и националном домену, проти Стевану Димитријевићу и Григорију Божовићу, покушавши да одговори на задату тему: „О страдалима за веру”. Бојовић је казао да је наше време време конформизма и узимања, односно отимања, а њихово време је било време жртве и давања. И један и други су живели тај живот, живот жртве и потпуног давања, упитавши се коме и понудивши одговор отаџбини, народу и правовери, односно правој вери.
− Наше време је време продаје вере и идеала. Њихово време је време одбране правоверја и отачаства. Таквих, као што су они били, данас нема ни међу лаицима ни међу клирицима (свештенства прим. аутора). Онда ћете ви питати: па какви су то они били? Можда је најбоље да кренем од њиховог физичког изгледа. Лепи, високи, стасити. Били су, дакле, и својом појавом , можда као што је у своје време био Деспот Стефан Лазаревић, који је на сваком месту на сваком двору изазивао пажњу оних који су га гледали. Несумњиво је да су прота Стеван Димитријевић и Григорије Божовић изазивали пажњу где год су се појавили – поручује овај универзитетски професор.
У свом занимљивом излагању Бојовић је указао да је Стеван Димитријевић 1950. када је обилазио Метохију, Призрен и Призренску богословију, оставио писана сведочанства о томе шта се спрема српској држави.
− Стеван Димитријевић 1951. године у писму Светом архијерејском синоду, молећи да Свети синод да укаже врху државе на следеће: „У молитви надлежну вишу инстанцу да наређење онамошњим пограничним властима да добро проверавају оне који пребегавају из Албаније у нашу земљу. Да ли су то истински политички емигранти, који имају међународно и наше право на азил или су бегунци из дивљих и неплодних каменитих планина у питому Метохију и плодно призренско поље? Планско појачавање њиховог елемента у нашој земљи, мобилисање Велике Шипније и појачано угушивање Срба у њиховој класичној домовини? О последицама овога треба добро размислити, а знати да су они строго организовани (мисли на арнауте тадашње) тајним сепаратистичким планом живо раде, а наши су збуњени и разједињени.” – цитара овај професор Филозофског факултета Проту истакавши још једном ту 1951. годину и тајни план, на којој су озбиљно радили они, а наши су збуњени и разједињени, баш као данас.
Он константује да се ништа није променило. Све је исто као тридесетих година, као педесетих година, као шездесетих година.
− И на крају, само да додам да је и сам прота Стеван Димитријевић био интерниран у изгнанству у Бугарској у време Првог светског рата. И сам пострадао за веру. Није случајно разумевање које је имао према Григорију Божовићу, и обрнуто − констатовао је др Бојовић.
Сутра: О томе како је Прота помагао Григорије Божовићу, једном од најзначајнијих писаца између два рата, који је на предлог Исидоре Секулић био председник српског ПЕН клуба. Божовић је био кум на свадби војводе Косте Пећанца када се 1908. женио са једном Алексинчанком, а после рата је стрељан као припадник Равногорског покрета у Пљевљу, и како су му судили деца његових пријатеља – више појединости у сутрашњем медијском садржају који је написан на основу излагања професора др Драгише Бојовића.