Овогодишњи лауреат признања „Тихомира Р. Ђорђевића” је професор др Слободан Реметић, члан Академије наука и уметности Републике Српске, истакнути српски лингвиста, дијалектолог и аутор бројних капиталних монографија о српском језику.
Обраћајући се присутнима у поздравном говору, професор Реметић евоцирао је успомене на свој животни и научни пут, осврнувши се на симболику судбине која га је од малог места на планини Коњух водила ка проучавању српских говора.
– Ко то каже да нема судбине и животне симболике, да се ишта у људском животу дешава случајно, да нечија рука, нечија воља не устројава општи поредак и редослед ствари и догађаја? – запитао је Реметић, присећајући се свог дипломског испита на Филозофском факултету у Новом Саду пре пет и по деценија, када је одговарао на тему Белићевих „Дијалеката источне и јужне Србије”.
Он је подсетио и на почетак свог научног рада у Српској академији наука и уметности 1973. године, на теренска истраживања говора призренско-тимочког типа, као и на четврт века дугу и плодну наставну каријеру на Филозофском факултету у Нишу, коју описује као време изузетне радне атмосфере, чији је тон задавао проф. др Недељко Богдановић.
Говорећи са зебњом и захвалношћу о тешким историјским преломницама, ратним годинама и губитку завичаја, лауреат је поручио да су „родитељи, учитељи и завичај свето тројство, коме се тешко одужити, а о које се лако огреши”.
Југоисточна Србија је без премца у чувању српске речи и идентитета
Обраћајући се присутнима на свечаности, академик Реметић није крио емоције због признања које носи име великана српске науке.
– Драги пријатељи, драги чланови жирија, драге колеге, драги Моравци. Не можете ни замислити колико ми ова награда значи, посебно јер долази из правих руку – истакао је Реметић у својој беседи.
Он је у свом обраћању посебно нагласио немерљив значај југоисточне Србије за очување српског језичког и културног идентитета. Иако се, како каже, противи свакој регионализацији све ужег српског националног и језичког простора, призренско-тимочкој дијалекатској области одаје посебно признање.
– По чувању од заборава и неговању завичајних вредности свих врста, простор призренско-тимочке дијалекатске области је без премца, не само код Срба, већ и у читавом словенском свету. Готово да на овој територији нема вароши без свог зборника, гласила, институције или манифестације за неговање старине, обичаја и чување домаће речи. А ‘У почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч. Она бјеше у почетку у Бога. Све је кроз њу постало, и без ње ништа није постало што је постало’, поручује нам Свето јеванђеље по Јовану – подсетио је овогодишњи лауреат.
Похвале за ентузијасте који чувају народни говор
Професор Реметић истакао је и да га посебно радује чињеница што у прикупљању народног језичког блага на овом простору предњаче ентузијасти који нису из језичке струке.
– Импонује и напросто плени тај податак. Лично сам искористио прилику да некима од тих вредних прегалаца помогнем у стручној обради записаних завичајних речи. Резултат те, мени изузетно драге сарадње, јесте више хиљада страна народног језичког блага објављених у издањима Српске академије наука и уметности, као и код других угледних издавача – закључио је академик Слободан Реметић.
Примајући награду, професор Реметић је са посебним емоцијама говорио о својој повезаности са овим подручјем, теренским радницима и обичним светом југоисточне Србије.
– Богато искуство са теренским информаторима на терену, искуство стечено за четврт столећа рада на нишком Филозофском факултету, рад са аматерима ентузијастима толико су ме зближили са тим вредним, честитим и скромним светом да сам, биће по налогу подсвести, у шали говорио, а у свакој шали има и истине, почео се осећати као реинкарнирани Моравац.
Лауреат се осврнуо и на своје дугогодишње везе са научним ствараоцима овог краја, подсетивши да је пре пет година прву велику награду добио из руку професора Недељка Богдановића, човека који је Алексиначко Поморавље задужио вансеријским монографијама и речницима овог говора, рађеним у коауторству са Мајом Радоман Цветићанин.
Реметић је додао да су му се југоисточна Србија и читав српски културни простор одужили на најлепши могући начин, полувековним гомилањем успомена из сусрета са синовима и кћерима овог краја, од народних казивача до нових генерација студената.
У свом надахнутом обраћању присутнима, добитник највећег признања ове манифестације, лауреат Слободан Реметић, поделио је своје дубоке емоције и успомене. Истакао је да су се током његовог дугогодишњег рада низала сећања на људе свих генерација, од неписмених стараца и старица, преко вредних ентузијаста и аматера, сјајних студената и колега, па све до највишег руководства, укључујући декане факултета и ректоре универзитета.
Говорећи о томе како се нашао у позицији лауреата, Реметић је са захвалношћу поменуо своје сараднике и некадашње ђаке.
– И што се данас нађох у позицији лауреата, највећи кривци су управо лица са Факултета: Ана Савић-Грујић, мој одлични студент, и професор Горан Максимовић, осведочени научни ауторитет, декан Факултета у време мога службовања, један од најуспешнијих и најчеститијих руководилаца озбиљне институције које сам срео у ових првих осам деценија живота. Члановима Жирија, који су у моме раду препознали неку вредност, од срца захваљујем. Хвала вам свима који ми својим присуством улепшасте овај дан! Живели!